Војни рок је служио у Скопљу, где га је априла 1941. године затекао напад на Југославију. После капитулације, пешице се, уз велике тешкоће, вратио у родно место, где су тада већ почели први усташки покољи. Одмах по доласку, повезао се са комунистима и са млађим братом је ступио у прве партизанске јединице на Банији. Учествовао је у многим борбама са усташама, жандармима и домобранима. А посебно се истакао у нападу на Жировац, где се налазио на челу бомбашке групе. Истако се и у акцији на железничкој станици Бачуге, обучен у домобранску униформу разоружао групу усташа. Фебруара 1942. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије, а убрзо после тога је постављен за командира Друге чете Првог батаљона Банијског партизанског одреда.
Јула 1942. године био је постављен за командира чете у Ударном партизанском банијском батаљону. Са својом четом учествовао је у више битака, од којих се посебно истиче борба код Новске, када је чета била опкољена од стране надмоћнијих непријатељских снага и његовом присебношћу и вештином командовања успела да се извуче из окружења. Крајем 1942. године био је постављен за команданта Првог батаљона Седме банијске ударне бригаде. Овај батаљо сматран је за један од најбољих батаљона у Седмој банијској дивизији, а он и његови борци више пута су, због велике храбрости и пожртвованости, похваљивани од Штаба Седме банијске дивизије.
