Више од 40 година континуирано је објављивао стрипове којима је био комплетни аутор, како сценарија тако и цртежа. Реч је о преко 2000 табли стрипа, преко 1000 сценарија и шест књига сабраних стрипских прича.
Биографија
Након завршене графичке школе радио је као литограф у Штампарском заводу "Огњен Прица" у Загребу. Уз рад наставља школовање те 1962. дипломира на вишој графичкој школи у Загребу. Своје прве стрипове почиње објављивати 1952. године („Станоје Горанин“, Вјесников забавник "Петко"). У то време ствара и прве графичке дизајне. Прву награду добива још 1957. године, на натечају Народне армије награђен је његов стрип "Црвени се шума". Од 1963. године до 1968. настаје опус његових стрипова из хрватске историје — тридесетак комплетних наслова већином рађених за "Дечје новине" из Горњег Милановца, Србија. Од 1967. године делује као самостални уметник и члан УЛПУХ-а.
Годинама је представљао Југославију на великим светским изложбама стрипа: више пута у Монтреалу (неколико пута уврштен у каталог одабраних радова); још 1978. с Мирком Илићем у Луки; у Напуљу, где је 1984. добио и награду Пулчинела. Исте године добија награду "Андрија" у Љубљани; на Салону југословенског стрипа у Винковцима 1988. осваја Grand Prix, а на Салону хрватског стрипа 1997. и Награду за животно дело, исте године је одликован Редом Данице Хрватске.
Ширином опуса ауторски стрип Ивице Бедњанца могао би се подијелити према тематици по циклусима на историјски, политичкусатиру, спортски, дечји итд. А један од материјала је уврштен као пратећи педагошки материјал у уџбенику за наставнике педагошке психологије у Хрватској. Отприлике у исто време, у продукцији "Загреб филма", требало је да започне серијал "Мале љубави" према "Дурици" — ауторовом најмлађем лику створеном за најмлађе (али и оне старије читаоце/гледаоце). Иначе, Дурица је 12 година излазила у Смибу, ревији за основце.
По речима Крешимира Зимонића: „Ивица Бедњанец је један од најквалитетнијих и најпродуктивнијих хрватских аутора стрипа свих времена. С обзиром на величину, ширину, континуитет и разноликост његова опуса, можда нису претјеране оцјене да је Ивица Бедњанец све своје стрипове реализирао према властитим сценаријима (што га чини, помало парадоксално, најпродуктивнијим сценаристом нашег стрипа), овакве оцијене још више добивају на тежини. Па ипак, не можемо се отети утиску да рад овог аутора у нашој средини није био адекватно признат, него врло често прећуткиван, понекад чак и омаловажаван. Разлога за то има више, а сам Бедњанец често је без горчине знао рећи да су му популарност и читаност његових стрипова важнији него признања разних "стручњака". Бедњанчева велика продуктивност и инсистирање на комуникативности и лакој читљивости обезбедили су му епитет пучког забављача и аутора за дјецу. Његови стрипови били су напросто — стрипови. Нису имали онај, понекад потребни, зачин 'интелектуалног' и 'умјетничког. Уза све то Бедњањец се није трудио копирати иноземне узоре; био је свој, аутентичан и некако превише — наш!“[1]
Рад Ивице Бедњанца условно се може поделити на два подручја: такозвани реалистички стрип, те гротеску у најширем смислу. Нека друга подела могла би гласити: стрипови за омладину и стрипови за одраслу публику. Тијеком 1960-их година настао је већи дио из циклуса историјских стрипова, стрипова с тематиком из Мексичке револуције и стрипова о спорту, док се тематици НОБ-а Бедњанец повремено враћао. Од 1968. године започиње његова сурадња са загребачком Модром ластом где пуна три десетљећа паралелно настају два серијала: "Осмошколци и Геније" и "Ластан". Посебно је значајан Њежни, лик реализован у две варијанте: Њежни робијаш (1975-1976) и Њежни спорт (1976-1983). Бедњанец је направио још неколико серијала: Иверку, Кика, Амицу, и најновији — Дурицу. Међу најквалитетније стрипове његовог опуса свакако се убрајају и две епизоде започетог серијала „Барун Тренк“ (1974).
Награде
1984. "Пулчинела" у Напуљу, "Андрија" у Љубљани
1988. Grand Prix у Винковцима
1997. Награда за животно дело на Салону стрипа у Винковцима.
