Златно доба српског сликарства^[1] обухвата сликарство српских манастира, грађених у Рашком стилу, током XIII века. Као својеврстан почетак, узима се живопис манастира Студеница, који је рађен током 1208. и 1209. године, док његов крај, а уједно и врхунац^[1], чини сликарство Сопоћана (1263—1268). Основну одлику овог периода чине монументалност композиција и пластичност ликова и оно се највише, од свог стваралаштва у тадашњој Европи, приближило традицији класичне уметности и хеленском идеалу лепоте. Оно такође попуњава и својеврсну празнину у византијској уметности, између стваралаштва Комнина (током XII века) и Ренесансе Палеолога (од краја XIII до средине XV века), коју су створили крсташи освајањем Цариграда 1204. године.

Рашки стил представља симбиозу византијских и романских елемената, у којој се стари романски облици постепено губе, а византијски јачају.^[2]

Након Рашког стила примат преузима оригинални српски стил, једини без спољних утицаја - моравски стил. Са његовом применом се кренуло након повлачења срба на север, у долину Мораве и Подунавље.

Поред већ наведеног сликарства Сопоћана, међу најлепшим представницима овог стила истичу се живописи Милешеве, Мораче и цркве светих Апостола у Пећкој патријаршији^[1]. Најзначајније фреске овог периода, поређане хронолошки, су^[1]:

• Распеће Христово (Студеница)
• Мироснице на Христовом гробу (Милешева)
• Скидање са крста (Милешева)
• Свети Илија у пустињи (Морача)
• Деизис (црква светих Апостола)
• Вазнесење (црква светих Апостола)
• Рођење Христово (Сопоћани)
• Успење Богородице (Сопоћани)

• Рашки стил
• Српско-византијски стил
• Моравски стил

• Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 978-86-331-2386-0
• Todić, Branislav (1999). Serbian Medieval Painting: The Age of King Milutin. Belgrade: Draganić.