И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламскиЕгипат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанскуВизантију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су настале нове државе на западним:
У Византији је 1185. године на престо сео Исак II Анђел (Анђео), неспособни владар који је за своје владавине успео да поништи све позитивне тековине владавине Комнина у чије је време Византија по последњи пут
постала најјача светска сила.
На чело четвртог крсташког похода постављен је Бонифације Монфератски (маркиз Монферата), а за циљ је проглашено освајање Египта. Крсташи су се договорили са Млечанима да их они за 85.000 сребрних марака превезу до Египта тако да је место окупљања за већину била Венеција, док је само мали број крсташа кренуо директно из Француске. Договор који је постигнуг са млетачким дуждом био је да се Млечанима плати да пребаце до Египта 30.000 војника и 4.500 коња са ратном опремом и залихама, као и њихово учешће у подели освојених територија.
Када су се крсташи скупили у Венецији испоставило се да им недостаје новца да плате превоз до Египта. То је искористио Енрико Дандоло„да од крсташке глупости начини трговачки посао“(Карл Маркс). Млетачкој републици која је недавно успоставила трговачке везе са исламскимЕгиптом, никако није одговарало да се тамо зарати, зато је крсташима предложено да као компензацију заузму за Млечанеутврђени Задар који је тада био у саставу Угарске, која је подржавала и учествовала у походу. Овом предлогу се успротивио један део крсташа и сам Иноћентије због тога што се скретало са пута и зато што се нападао хришћанскиград, али је поход кренуо ка Задру без обзира на противљења једног дела крсташа и забране коју је ставио Иноћентије.
„Тамо бејаше мноштво галија и лађа теретних које бејаху расподељени међ` властелинима (баронима). Ох, Господе какви дивни коњи бојни беху ту укрцани. И када се бродови попунише оружјем и намерницама, и витезовима и штитоношама, штитови беху истакнути по оградама и кабинама галија и барјаци истакнути беху, многи и красни. И нека буде знано да лађе носаху више од три стотине петрарија и мангонела, и свих других направа таквих које су за освајање градова потребне, у броју великом. Никада краснија флота не исплови из неке луке. И ово беше у октави гозбе светог Ревија (у октобру) лета господњег 1202. године. Тако они пловише из луке Венецијске, као што већ речено вам би. На вече пре светог Мартина (10. новембра) дођоше они до Задра у Словенији (Склавонији), и посматраше град опасан високим бедемима и високим кулама и узалуд бисте тражили краснији или снажнији град, или богатији. И када га ходочасници спазише, дивише се и рекоше један другоме: „ Како може овакав град бити заузет силом, ако не уз саму Божију помоћ?" Прве лађе које до града стигоше укотвише се и сачекаше остале и ујутру дан беше красан и веома ведар и све галије пристигоше са лађама товарним и осталим лађама које позади беху, и заузеше луку силом и пробише ланац који ју је бранио иако беше јак и добро искован и искрцаше се тако да лука беше између њих и града. Онда сте могли видети многе витезове и многе штитоноше који покуљаше из бродова и који изведоше са лађа товарних многог доброг коња бојног и многи богати чадор и многи павиљони беху подигнути. Тако се мноштво улогори. И опсада Задра поче на светог Мартина дне (11. новембра 1202)“
Освајање Задра и понуда Алексија Анђела
Када су се крсташи појавили пред Задромстановништво и посада је на бедеме и куле истакла барјаке са крстовима као знак да подржавају њихов поход, али су крсташи без обзира на то заузели градску луку и отпочели опсаду. Задар се предао крсташима под условом да животи становника буду поштеђени. Након тога град беше подељен међу освајачима. Млечани су преузели део града уз луку, док су крсташи преузели остатак града. Почетком децембра у Задар је приспело посланство које је послао Филип Швапски у своје име и у име Алексија Анђела са понудом крсташима да му поврате престо.
Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује поруку коју је донело то посланство:
„Витезови и Дужд Млетачки скупише се у двору у ком је Дужд обитавао. И посланство им се обрати и рече: „Господари, краљ Филип, шаље нас к` вама, као и брат жене његове, син цара Константинопољског“. „Господари, каже краљ, шаљем вам брата жене своје и ја га предајем у руке Господње - нека га чува од смрти - и у руке ваше. И зато што се за Бога окуписте и за истину и за правду, зато сте у обавези, колико је то у моћи вашој, да повратите право онима којима то неправдом би одузето. И брат жене моје ће понудити вам најбоље услове који беху неким људима понуђени и даће вам најмоћнију помоћ да повратите земље прекоморске. И прво, ако Бог дозволи да му вратите његово право, он ће цело царство Ромеја (Византију) подложити Риму, од ког беше дуго раздвојен. Даље, он зна да ви потрошисте имовину своју и да сиромашни сте и он даће вам 200.000 сребрних марки и храну за све мноштво, било да су ниског или високог порекла. И он лично ће кренути са вама у земљу Вавилонску или ако вам то одговара више, послаће тамо 10.000 људи под својом командом. И њима ће вас помагати годину дана. И за време живота његова, под командом његовом, пет стотина витезова у земљама прекоморским биће да чува их“. „Господари, ми имамо овлашћења, рекоше посланици, да закључимо погодбу ову, ако сте ви ради прихватити се свог дела погодбе. И нека буде знано да овако добра погодба никад никоме не би понуђена и да онај који би одбио је има малу жељу за славом и освајањима. “Властелини (барони) и Дужд рекоше да поразговараће о овоме још се и сабор би за сутра заказан. Када се сви скупише предлог би изнет пред њих.“
Један део крсташа оштро се успротивио даљим скретањима са пута и захтевао је да се одмах крене ка Сирији. Други део се залагао за освајање Цариграда чиме би се дошло до средстава и војне подршке коју је византијскипринц обећао која би била од велике помоћи у наставку похода. Иноћентије је послао је писмо у коме је објављивао екскомуникацијуМлечана, али је Бонифације одбио да га објави крсташима. Друго писмо у коме се Иноћентије оштро успротивио било каквој акцији у Цариграду, стигло је у Задар, након што су крсташи прихватили Алексијеву понуду и отиснули се ка Златном рогу.
„Ту су они на лађама и галијама и теретним лађама имали потпун поглед на Цариград и ту упловише у луку и укотвише се. Сада, нека вам буде знано, они који никад раније не видеше Цариград посматраше га са крајњом збиљом, јер никад они не мишљаше да може на свету постојати град толико богат и они запазише високе бедеме и јаке куле који га опасиваху и богате дворове и моћне цркве којих бејаше толико да нико ко их очима видео није не могаше поверовати у величину града тог који изнад свих других беше безграничан. И нека буде знано да не беше човека такве храбрости који задрхташе и то не би чудно јер никада не беше већег подухвата начињеног од људи од постанка света.“
Наредног дана су на једном броду испловили млетачки дужд и маркизМонферата са принцем Алексијем са циљем да становништву града покажу законитог владара, не би ли то покренуло преврат у граду, али народ није био одушевљен његовом појавом, тако да су се крсташи на крају одлучили за напад на град.
Први пад Цариграда
Почетак напада
Први крсташки удар био је усмерен на луку, која је врло лако заузета. Након тога крсташи су се окренули ка Пери. Венецијанци који су живели у Пери спаљују Велики Бастион и омогућују крсташима да продру у Перу и овладају њом. Теодор Ласкарис је покушао да одбије крсташке нападе, али је био поражен и повукао се, након чега је са Златног рога склоњен ланац који је спречавао крсташке бродове да уплове.
Алексије IV је увео нове намете, испразнио државну касу и конфисковао имовину, али је успео да прикупи 100.000 сребрних марака, односно половину обећане суме. Међу крсташима је покренуто и питање шта даље, али је на инсистирање Енрика Дандола одлучено да се сачека цела сума. Због тога је Алексије кренуо по земљи у пратњи франачкихвитезова не би ли прикупио обећана средства.
Нови намети и пожар који је захватио Цариград током опсаде, створили су у граду велико антикрсташко расположење. Широм града све чешће су избијали сукоби између Византинаца и крсташа. Сукоби достижу кулминацију када крсташи подмећу нови пожар у коме је изгорео већи део града око цркве света Софија. Након овога сви Латини који су били у граду, напустили су га плашећи се одмазде домаћег становништва.
Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује то посланство:
„Они сјахаше на капији и уђоше у двор и затекоше цара Алексија и цара Исака где на два престола седе, један крај другог. И близу њих седела је царица, која беше жена оца и маћеха сина и сестра краља Угарског, госпа и дивна и добра. И ту са њима беше велика пратња сачињена од људи од значаја и звања. По жељи посланика осталих Конон де Бетун, који врло мудар и речит у говору беше, иступи као говорник: „Величанство, ми дођосмо теби у име властеле (барона) народне и дужда Млетачког. Они желе да те подсете на услугу велику коју учинише ти - услугу знану људима и објављену свеколиком људству. Ти заклетву дао си, ти и отац твој, да обавезе испуњене биће и оне твој својеручни потпис имају. Али ти договоре ове ниси испунио, као што требало је. Много пута беху те позвали они на њихово испуњење и сада поново позивамо те, у присуству све властеле твоје, да договоре који међу вама беху испуниш. Учиниш ли тако, добро биће. Ако не, нека ти буде знано да од дана овог па на даље они те неће сматрати за племића или пријатеља, већ ће настојати да те обавезе намире сами свим средствима која у моћи су њиховој. И на то те они упозоравају сад, јер они не желе да повреде тебе или кога другог без изазова претходног, јер никад се они као издајице не понеше нити је обичај такав у земљама њиховим. Чуо си, шта рекли смо ти. На теби је да на то одговориш према вољи својој. “Много беху Грци запањени и веома разбешњени овим изазовом отвореним и они рекоше да нико не би толико смео да се усуди пркосити цару Константинопољском и његовом двору. Веома зли беху погледи које сада на посланство бацаху цар Алексије и сви Грци, који до скора на њих гледаху са наклоношћу великом. Метеж велики унутра беше и посланици се окренуше и до капије одоше и узјахаше коње. Кад прођоше кроз капију, не беше никог међ` њима коме не би драго код срца и то не беше за чуђење нешто, јер они из велике опасности побегоше и држаху да мало фалило је сви убијени или утамничени буду. Тако у логор вратише они се и рекоше властелинима (баронима) како прошли су.“
Други пад Цариграда
Почетак сукоба и преврат
Након избијања отвореног ратног сукоба са крсташима, Византинци су покушали да спале крсташкуфлоту и да на тај начин спрече напад на морске бедеме. На челу флоте био је Алексије Дука Мурзулф, али су Млечани заробили део византинске флоте која је извршила напад, а у нападу је страдао само један пизанскитрговачкиброд. Команда над одбраном града и Царства поново је пала на плећа тројице људи као и у првом сукобу са крсташима, пошто је нови цар показао је исту храброст и иницијативу у борби са крсташима као и његов претходник. Сваки од њих тројице понеће игром случаја царски венац и на свој показаће се способнијим и заслужнијим од својих претходника које су служили. Одбрану града водили су:
Развој ситуације и кукавичко понашање владара довели су 25.01.1204. године до преврата којим су Анђели коначно збачени са власти. За новог цара је проглашен Алексије Дука (Алексије V Дука Мурзулф), који је 05.02.овенчан за цара Византије. Алексије IV је удављен у тамници 08.02., а неколико дана касније у тамници умире и његов отацИсак.
Крсташи су се окренули ка околини Цариграда пљачкајући и уништавајући. На повратку из пљачкања ФилејеАлексије V са војском их је напао. Крсташи су потукли Византинце, а сам цар Алексије је једва избегао заробљавање. У сукобу су крсташи заробили икону Богородице за коју се сматрало да ју је направио јеванђелист Лука и која је имала велики углед у народу.
Напад на град
„Мурзулф преговара са Дандолом“(XIX век), Гистав Доре
Крсташи су отпочели са припремама за напад и прављењем опсадних направа. Током припрема закључен је договор о расподели освојених територија и опљачканих богатстава. Према договору након освајања града биће направљено веће које ће чинити 6 Франака и 6 Млечана, које ће изгласати међу крсташима новог цара односно првог цара Латинског царства. Њему ће припасти четвртина освојених територија и богатстава. Преостале три четвртине биће подељене на два дела, од којих ће један припасти Млечанима, а други део ће крсташи поделити међу собом. Нови патријарх (први латински васељенски патријарх) ће бити изабран из оне групе из које није цар тј. ако се за цара изабере Млечанин, патријарх ће постати неко од крсташа и обрнуто.
Припреме су окончане и 08.04. почео је напад на град са морске стране. Након тешких борби Византинци су успели да одбију нападе и крсташи су били приморани да се са бродовима врате на другу страну Златног рога. Након овог пораза, одржано је велико заседање да би се договорили шта даље. Било је предлога да се од свега дигну руке, да се покуша са копна, али је на крају прихваћен предлог на коме су Млечани инсистирали. Њихов предлог био је да се напад настави на истом месту јер је тај део цариградских бедема најслабији, али да се овог пута више бродова повеже заједно и да се на тај начин створе велики сплавови којима би се лакше напали морски бедеми.
Повезивање бродова је трајало неколико дана, тако да је 13.04. отпочео нови напад. Међутим, Византинци су и овог пута успели да успешно одбијају крсташке нападе. Током борбе, ветар је променио смер и почео да дува са севера тј. са Златног рога ка граду. Такав ветар је привукао бродове уз саме морске бедеме. Два брода Рај и Ходочасник која су била повезана толико су пришла бедемима да су се лестве са бродова повезале са једном од кула. То су одмах искористили:
који су прешли на кулу и отпочели борбу са њеном изненађеном посадом. За то време на њу су почели да прелазе и други крсташи и убрзо су овладали целом кулом. Након тога су и други бродови пришли кулама и на сличан начин отпочели њихово заузимање, тако да су крсташи почели да овладавају морским бедемима. Алексије V покушао је речима да охрабри војнике и да их поведе у противнапад, али је разбијеним редовима Византинаца потпуно пао морал и они су се у нереду повукли ка граду. Он се након тога повукао до дворца Букелеон. Тамо је покупио АлексијевуженуЈевросиму и ћеркуЕвдокију (бившу жену Стефана Првовенчаног) и са њима је напустио град кроз Златну капију.
Већ приликом избора новог цара и подела земаља показала се довитљивост Енрика Дандола, због начина на који је он из целе ствари извукао најбоље за државу светог Марка. Карактер тог „новог уговора Млечана са крсташким глупацима, којима су без милости подвалили и који су заједно са својим неотесаним кнежевима били само оруђе у рукама тих трговаца“(Карл Маркс) најбоље се огледа у наводно праведном гласању за новог цара (6 Млечана и 6 крсташа) и томе да онима другима припадне место новог патријарха. Захваљујући томе Дандоло је био у позицији да за новог цара изабере за Млечане најпогоднијег кандидата од крсташа, јер је на 6 истих млетачких гласова ишло 6 подељених крсташких гласова, да би потом нови патријарх постао Млечанин. Тако је практично Дандоло изабрао и новог патријарха и новог цара. На тај начин је Дандоло за цара поставио времешног Балдуина Фландријског, уместо амбициозног вође четвртог крсташког походаБонифација Монфератског који је својим родбинским везама са хришћанским државама на истоку (крсташким земљама, Грузијом и Јерменијом) претио да створи нову јаку државу или савез држава у источном Средоземљу, у трену када се Млетачка република коначно решила свог творца Византије и почела да постаје суверени владар Средоземља. Уговором је поред тога предвиђено да су све крсташке државе настале на простору Византије вазали Латинског царства, док су територије припојене Млетачкој републици независне од њега. Дандоло је рачунао и на то да ће међусобни антагонизми међу крсташима додатно онеспособити Латинско царство чиме би Млечани добили одрешене руке за владавину над тим делом Средоземља. Да се није преварио показало се одмах, када је Бонифације уместо да заузме поседе који су му додељени у Малој Азији са војском кренуо на Солун заузевши га за себе. На тај начин је омогућио византијскимизбеглицама да консолидују редове и створе државу које ће касније доћи главе крсташким творевинама на Балкану. Нови цар је морао да прихвати такво стање и дозволио му је стварање независне Солунске краљевине.
Алексије Дука побегао је у Мосинопољ, у Тракији, где је Алексију III вратио његову жену и ћерку. Овај га је лепо примио, обећавши му ћерку за жену, али га је првом приликом ослепео. Латини су га касније утамничили и погубили бацивши га са врха стуба у Цариграду, а њихове тамнице допао се и некадашњи цар Алексије III. Чињеницу да крсташи нису заузели одмах земље у Малој Азији искористили су браћа Ласкариси који су у Никеји основали Никејско царство.
