Зеугма (грч.Ζεύγμα – спајање, мост) је стилска фигура која се најчешће састоји у томе да се један предикат односи на више осталих делова реченице[1], нпр. субјеката, објеката и сл. – или да више допуна у генитиву зависе од исте именице и сл. Зеугма може служити истовремено и сажимању[1] и паратаксичком гомилању[2] израза у оквиру једне реченице. Данас се под зеугмом подразумева само једна подврста античке зеугме тј. када се исти предикат односи на два различита објекта па се због тога употребљава у два различита значења, једном у правом и једном у пренесеном значењу, а ипак се помиње само једанпут.[3] Спада у фигуре конструкције. Понекад се зеугма сматра врстом силепсе,[4], понекад се силепса сматра врстом зеугме, а понекад се ове стилске фигуре поистовећују[5].
Употреба
Зеугма се увек схвата као афоризам[6] било у књижевности било у свакодневном говору. Понекад се схвата као грешка, али њена стилогеност је неупитна. Она на духовит начин спаја различите појмове и неретко се користи да истакне иронијски или сатирички смисао исказа.[2] Када се комбинује са иронијом, настаје антитеза.[7]
Примери
„Наизменце је мрцварио свој мозак и свог магарца.” (Оливер Твист, Чарлс Дикенс)