Рођен је 1912. године у Сушаку, Ријека. У родном месту је завршио гимназију 1930, а 1935. дипломирао архитектуру на Техничком факултету у Загребу. У градској скупштини Сушака радио је од 1937–1939. на генералном регулационом плану града (с В. Јамницким и Мирком Премужићем).
Након Другог светског рата учествовао је у обнови Ријеке (коаутор студије урбанистичкога плана града 1946. и аутор реконструкције градске обале 1946–1960) те 1952. основао и до 1956. водио Урбанистички институт за Истру и Хрватско приморје (коаутор урбанистичког плана Умага, 1952–53, са Зденком Силом и Миром Ружић). Година 1956–1971. био је у Загребу директор Урбанистичког завода града, потом радио у Републичком секретаријату за урбанизам, грађевинарство, стамбене и комуналне послове, а од 1972. до пензионисања 1974. био директор у архитектонском бироу „Загреб-пројект“. Након земљотреса у Скопљу 1963. био је члан саветодавног одбора УН за обнову града.[1]
Био је коаутор идејног урбанистичког решења јужног Загреба (1962) за потребе 250 000 становника, засебних идејних пројеката насеља Трнско (1959–60) и Сигет (1963), средишта Запруђа (1967) те урбанистичких планова Воловчице (1964), Сопота (1965), Завртнице и Равница (1966). Водио је израдбу урбанистичког програма града из 1964. (према којем је 1971. донесен и прихваћен Генерални урбанистички план Загреба).[1]
Пројектовао је меморијалне споменике и спомен-паркове, углавном на тему Народноослободилачке борбе.
Сарађивао је у ликовним енциклопедијама Југославенског лексикографског завода. Добитник је награда за животно дело “Виктор Ковачић” (1974) и „Владимир Назор“ (1983), годишњих „Владимир Назор“ (1976) и Награде „Борбе“ (1980) те међународне Хердерове награде (1979). Био је дописни члан Академије за урбанизам Савезне Републике Немачке и Аустријског друштва за истраживање и планирање простора.
