Полазећи у рат против Аустријанаца и немајући времена да потанко обрађујем наследство свога имања, ја остављам моје папире и готов новац мојој деци, Александру, Ђорђу и Јелени. Они ће то поделити на троје међу собом братски. Имање у земљишту у Београду припада наследнику престола Александру, као и црква на Опленцу, код Тополе. Црква постаје као засебно правна установа под именом: „Задужбина краља Петра”. Краљ ће се свакад старати о тој задужбини, а остали чланови дома имају право, по одобрењу краљевом, уживати у тој задужбини. Болница коју подижем у Тополи, предаје се држави на употребу докле год буде болница државна. Ако би се намера променула, место се враћа задужбини. Грлим срдачно моју драгу децу и препоручујем јим мир и љубав.
Петрова кућа је након краљеве смрти 1921. године била претворена у седиште дирекције задужбине. Након Марсејског атентата је краће време служила као музеј венаца, тачније од 1935. године, а у њој су били изложени венци полагани на саркофаг краља Петра I и гроб краља АлександраI.
Задужбина је 1947. године, услед доласка комуниста на власт, престала са радом и била затворена за јавност, а њена имовина је конфискована. Рад задужбине је обновљен 1993. године.