Године 1941. је отишао у партизане, где је био члан Казалишта народног ослобођења при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. После завршетка рата, доселио се у Београд, а од 1947. до 1967. бавио се професионално филмом, најпре као сниматељ и сценариста документарних филмова, затим као редитељ играних. Аутор је 22 филма, од чега осам играних. Био је и генерални директор Савеза филмских радника Југославије.
Од 1936. године је био члан Фото клуба Загреб.[2] У предратном раздобљу предмет његовог занимања су портрети, предели и акт фотографије. Био је врло активан на изложбама, нарочито иностраним, па је убрзо, 1937. године проглашен за мајстора фотографије и првака у уметничкој фотографији.
У току Народноослободилачког рата, остварио изванредан циклус од око 500 фотографија — снимао је збегове, децу, рањенике, портрете, офанзиве, конгресе. Већ у том раздобљу биле су интернационално познате две његове фотографије: портрет Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита (објављен на немачкој потерници и у немачком војном часопису „Сигнал”) и „Мајка Кнежпољка”, на којој се налази мајка Милица Тепић, са двоје деце у збегу, јануара1944. године на Козари. Ова фотографија се налази у Музеју холокауста у Аушвицу.
Године 1968. објавио је илустровану монографију са уметничким фотографијама из Народноослободилачке борбе под називом Рат и позорница.
„Сам Скригин је оценио да је димензију аутентичности достигао у уметничкој фотографији, а не на филму. Његове уметничке фотографије, предратне и ратне, зраче снагом незаобилазних историјских докумената и несумњивим уметничким духом. Спонтано и рафиновано, уз помоћ суптилно употребљене светлости, користећи час драматику, а час лирску осећајност, дочарао је психолошка и емоционална стања својих јунака (У ковачници, 1935, Далматинац, 1940, Рањеници, 1943, Мајка Кнежпољка, 1944. и др).”
.jpg)
