Хепнер је отпуштен из Вермахта након неуспеха кампање из 1941, а своја права на пензију је повратио путем тужбе. Био је умешан у неуспешна Јулску заверу против Адолфа Хитлера и погубљен је 1944.
Биографија
Младост и Први светски рат
Меморијална табла Ериху Хепнеру и Хенингу фон Трешкову у згради Савезне скупштине у Берлину
Почетак Првог светског рата затекао га је на Ратној академији у Берлину, одакле је већ августа 1914. прекомандован за ордонанса у XVI армијском корпусу. Током рата служио је као коњички и генералштабни официр.
Међуратни период
Након рата, као капетан остао је у РајхсверуВајмарске Републике на дужности командира ескадрона у 2. коњичком пуку.[1] Касније су следиле прекоманде на различите дужности, од Инспекторијата коњице у Берлину, преко штаба 1. коњичке дивизије до заповедништва над 4. потсдамским коњичким пуком. По доласку нациста на власт у Немачкој, као пуковник, од фебруара 1933. био је начелник штаба 1. дивизије, а од октобра 1934. начелник штаба I армијског корпуса. У чин генерал-мајора унапређен је 1936. године. Од октобра 1937. године командовао је 1. лаком бригадом која је 1938. реорганизована у 1. лаку дивизију (касније 6. клопну дивизију, рану оклопну јединице која је била језгро нарастајућих оклопних трупа. Клаус фон Штауфенберг је служио у Хепнеровом дивизијском штабу. Након Бломберг-Фричове афере почетком 1938. и док се Судетска криза захуктавала, Хепнер се придружио Остеровој завери. Група је намеравала да убије Хитлера и збаци нацистички СС, ако се Хитлер одлучи да нападне Чехословачку. Хепнерова улога је била да поведе 1. лаку дивизију на Берлин и заузме кључне циљеве од СС трупа у граду. Завера је пропала због политике попуштања Невила Чемберлена и Едуара Даладјеа и потписивања Минхенског споразума.
Прво озбиљније војно ангажовање генерал Хепнер је на челу 1. лаке дивизије доживео при заузимању Судета. Био је један од првих заговорника оклопног наоружања и брзо-покретних јединица (нем.Schnelle Truppen) у немачкој армији. Као командант оклопних јединица касније се и доказао на бојиштима Другог светског рата. Када је његов ривал генерал Хајнц Гудеријан постављен за заповедника XIX армијски корпус, Хепнер га је 24. новембра 1938. године наследио на месту аповедника. XVI моторизованог армијског корпуса.
Током операције „Барбароса“ командовао је својом оклопном групом на московском правцу где су се његове трупе посебно истакле у борбама око Вјазме. Почетком децембра 1941. истурене јединице Четврте оклопне армије (у коју је прерасла 4. оклопна група) генерал-пуковника Хепнера налазиле су се на само 35 километара северно од совјетске престонице Москве. Суочен са великом контраофанзивом Црвене армије, јануара 1942. био је приморан на повлачење како би сачувао своје трупе од тоталног уништења услед чега је смењен са командног положаја. На интервенцију неколицине високих војних званичника немачке армије, Хепнеру је дозвољено да се пензионише и оствари сва пензионерска права и поред Хитлеровог беса који је на себе навукао.
Осим тога што је био противник Версајског мировног споразума, Хепнер је био и један од раних опонената Хитлеровог политичког успона и учесник у неколико завера које су за циљ имале његово свргавање. Године 1938. Хепнерове јединице имале су задатак да неутралишу ангажовање снага СС-а као део планираног атентата на Хитлера. Завера је пропала али Хепнерова улога у том тренутку није била откривена. Попут других конзервативних противника нацизма сматрао је Хитлерове стратешке потезе погубним и у њима видео пут уништења Немачке. Падом Француске Хепнер је постао мање критичан према оваквој експанзионистичкој политици немачке врхушке, међутим само годину и нешто дана касније, пошто је немачки „муњевити рат“ против СССР-а доживео крах пред вратима Москве и пошто је понижавајуће „најурен“ од стране Хитлера са места команданта 4. оклопне армије, његов отпор је поново оживео. Тада већ „бивши“ генерал вратио се у Берлин и прикључио кругу отпора у војсци око генерала Фридриха Олбрихта, генерал-пуковника Лудвига Бека и фелдмаршалаЕрвина фон Вицлебена.
Као учесника неуспеле 20. јулске завере на Хитлера, у коме је имао улогу заповедника Резервне армије, Хепнера је ухапсио Гестапо. Након кратког монтираног суђења заједно са многим другим завереницима осуђен је од стране Народног суда на смрт и 8. августа обешен у берлинском затвору „Плоцензе“.
