PROFILPELAJAR.COM

Ервин Ромел
Ервин Ромел
	Ервин Ромел око 1942. године
Лични подаци
Датум рођења	15. новембар 1891.
Место рођења	Хајденхајм, Немачко царство
Датум смрти	14. октобар 1944. (52 год.)
Место смрти	Блауштајн, Нацистичка Немачка
Војна каријера
Служба	1911 — 1944
Војска	Немачко царство (до 1918); Вајмарска Република (до 1933); Нацистичка Немачка
Род	Копнена војска
Чин	Фелдмаршал
Јединица	Немачки афрички корпус
Учешће у ратовима	Први светски рат; Други светски рат
Одликовања	Орден за заслуге; Гвоздени крст

Ервин Ромел (нем. Erwin Johannes Eugen Rommel; Хајденхајм, 15. новембар 1891 — Блауштајн, 14. октобар 1944) је био немачки генерал и командант Немачког афричког корпуса за време Другог светског рата. Познат је и под надимком Пустињска лисица (Wüstenfuchs). Ромел се често спомиње не само због изузетне војничке вештине, него и због витештва према супарницима, будући да је био један од немачких заповедника који су одбили послушати Врховну заповест. Такође се претпоставља да је учествовао у завери да се убије Адолф Хитлер, због чега је пре краја рата био присиљен на самоубиство.^[1]

Младост

Ромел је рођен у месту Хајденхајм удаљеном око 50 km од Улма, у држави Виртемберг као други син из брака протестантског управника средње школе у Алену, Ервина Ромела старијег и Хелене фон Луц, ћерке угледног локалног званичника. Брачни пар је имао још три детета, два сина Карла и Герхарда и ћерку Хелену. Касније, сећајући се својих дечачких дана Ромел је написао „имао сам веома срећно детињство“. Млади Ервин носио се мишљу да постане инжењер али је на очев наговор 1910. године приступио локалном 124. Виртенбершком пешадијском пуку као официрски кадет и ускоро је послат у официрску школу у Данцингу.

У Данцингу је Ромел 1911. године упознао своју будућу супругу Луси Молин са којом се оженио 1916. године. 1928. добили су сина Манфреда који је касније постао градоначелник Штутгарта. Према неким историчарима Ромел је 1912. године имао љубавну аферу са Валбургом Штемер из које је рођена ћерка Гертруд.^[2] Ромел је дипломирао 1911. да би већ 1912. године био примљен у службу као поручник.

Први светски рат

Током Првог светског рата Ромел је служио у Француској, као и на румунском и италијанском фронту. Током рата Ромел је три пута рањаван и одликован је Гвозденим крстом - прве и друге класе. Такође је постао најмлађи добитник највишег пруског одликовања „Ордена за заслуге" (Pour le Mérite), почасти која је била резервисана само за генерале. Ово одликовање је добио због заслуга у борбама у планинама североисточне Италије, нарочито у бици код Лонгароне и заузећу планине Матажур када је заробљено 150 италијанских официра, 7000 војника и 81 артиљеријског оруђа.^[3] Његов батаљон је такође одиграо кључну улогу у бици код Кобарида (бици за Капорето) када је немачка војска извојевала једну од најзначајнијих победа над италијанском војском.

Између два рата

После рата Ромел је био командант батаљона и инструктор у Дрезденској пешадијској школи (1929 — 1933) и Потсдамској војној академији (1935 — 1938). Његови ратни дневници, Infanterie greift an (Пешадијски напади), објављени 1937. године постали су један од главних војних уџбеника и привукли су пажњу Адолфа Хитлера који га је исте године ангажовао да обучава Хитлерјугенд. 1938. године. Ромел већ у чину пуковника именован је за команданта војне академије у Винер Нојштату. Међутим, убрзо затим напушта овај положај зато што је именован за команданта Хитлеровог личног заштитног батаљона (Fuhrer-Begleitbattalion). Док је службовао на овом положају Ромел се веома зближио са Хитлером. Био је задужен за његову личну безбедност током посете окупираној Чехословачкој. Непосредно пред инвазију на Пољску унапређен је у чин генерал-мајора. Као израз велике наклоности Хитлер је наредио да Ромелово унапређење ступи на снагу ретроактивно од 1. јуна 1939. год.

Други светски рат

Пољска 1939.

Током овог периода Ромел је постао лични пријатељ Адолфа Хитлера. Показивао је велико дивљење према њему и национал-социјализму што се може видети из делова писама које је писао својој породици: „Фирер зна шта је најбоље за нас“, „Шта мислите о септембарским догађајима; Хитлеров говор? Зар није дивно што имамо таквог човека?". Захваљујући блиском односу са Хитлером Ромел је унапређен у чин генерал-мајора и био је одговоран за безбедност Хитлеровог мобилног штаба током посета фронту.

Француска 1940—41.

Године 1940. Ромел је добио команду над 7. оклопном дивизијом, која је касније добила надимак Gespenster-Division ("Дивизија духова“ због невероватне брзине напредовања који је успевала да постигне услед чега се често догађало да чак и немачка врховна команда не зна њен тачни положај) током операције Fall Gelb, напада на Француску и земље Бенелукса. Током ове операције показао је невероватну умешност у командовању оклопним јединицама због чега је именован за команданта немачких снага сачињених од 5. лаке дивизије, а касније и 15. оклопне дивизије које су почетком 1941. године требало да буду послате у Либију да би помогле пораженим и деморалисаним италијанским трупама после операције Компас. Ове дивизије представљале су основу нове немачке борбене формације назване Немачки афрички корпус - Deutsches Afrika Korps која ће под Ромеловом командом стећи славу у борбама у северној Африци.

Африка 1941—43.

Након доласка у Африку Ромел је провео највећи део времена вршећи реорганизацију италијанских јединица које су претрпеле пораз од снага Британског комонвелта под командом генерал-мајора Ричарда О'Конора. Нова офанзива сила Осовине у северној Африци предвођена снагама Немачког афричког корпуса избацила је савезничке снаге из Либије, али је изгубила моментум и зауставила се непосредно након преласка преко египатске границе. Кључна либијска лука Тобрук иако у окружењу и даље је била у рукама савезничких снага под командом аустралијског генерала Леслија Морсхеда. Дотадашњег врховног команданта савезничких снага у Северној Африци генерала Арчибалда Вејвела на том положају заменио је дотадашњи врховни командант британских снага у Индији генерал Клод Окинлек. Окинлек је убрзо покренуо офанзиву која је потиснула немачке и италијанске снаге и разбила опсаду Тобрука. Међутим, када је савезничка офанзива изгубила на снази Ромел је напао.

У класичном блицкригу који је уследио Савезничке снаге су темељно поражене. За само неколико недеља линија фронта померена је дубоко у египатску територију. Ромелова офанзива је коначно заустављена код малог железничког градића Ел Аламејн удаљеног само 60 mi (97 km) од Каира. Прву битку за Ел Аламејн Ромел је изгубио због комбинације логистичких проблема и побољшане тактике савезничких снага. Савезници који су били сатерани уза зид били су близу центара за снабдевање што је омогућило допуну јединица свежим трупама доведеним са других фронтова. Окинлекова тактика да током битке напада слабије италијанске снаге принудила је Ромела да Немачки афрички корпус користи у улози ватрогасца који је интервенисао на критичним тачкама на линији фронта због чега је иницијатива прешла у савезничке руке. Ромел је још једном покушао да пробије савезничку одбрамбену линију током битке за Алам Халфу. Међутим, овај покушај је одлучно спречен од стране савезничких јединица којима је командовао новопридошли савезнички командант генерал-пуковник Бернард Монтгомери; углавном захваљујући томе што је британска обавештајна служба разбила шифарски код немачке машине за шифровање „Енигма“ због чега је савезницима био познат оперативни план и сатница дејстава Немачког афричког корпуса. Ова обавештајна операција као и подаци која је она обезбеђивала током читавог Другог светског рата познати су под јединственим називом „Ултра“.

Због савезничких снага стационираних на Малти које су константно нападале немачке конвоје са неопходним залихама на путу за Либију, као и због огромне раздаљине коју је снабдевање морало да превали од најближих лука у Либији до немачких положаја у Египту, Ромел није могао да задржи Ел Аламејн на неодређено време. Међутим, била је потребна још једна велика битка тзв. друга битка за Ел Аламејн, да би се његове трупе натерале на повлачење. После пораза у овој бици Ромел је упркос наређењима Хитлера и Мусолинија да се што пре заустави и супротстави Монтгомеријевој 8. армији, то учинио тек по доласку у Тунис и запоседању старе француске одбрамбене пограничне линије тзв. Маретске линије. Одлично организовано повлачење Немачког афричког корпуса створило је велико растојање између немачких и британских јединица што је Ромелу оставило довољно времена да по доласку у Тунис нанесе пораз америчком 2. корпусу у бици за Касерински пролаз.

Окренувши се још једном да се супротстави снагама Британског Комонвелта на одбрамбеној Маретској линији Ромел није могао да учини ништа више осим да одлаже неизбежно. Пре завршетка кампање у Тунису која је окончана савезничком победом Ромел је због болести морао да се врати у Немачку.

Неки аутори сматрају да је Ромелово повлачење Немачког афричког корпуса у Тунис, супротно Хитлеровим жељама, представљало далеко већи успех од његовог заузећа Тобрука (насупрот страшној судбини која је код Стаљинграда задесила немачку 6. армију под командом Фридриха Паулуса који је до задњег тренутка поштовао Хитлерову наредбу о забрани одступања).

Француска 1943—44.

По повратку у Немачку Ромел је једно време буквално био „незапослен“. Међутим, како се ратна плима окренула против Немачке Хитлер га је поставио за команданта групе армија Б која је требало да брани француску обалу од предстојеће савезничке инвазије. После битака у Африци Ромел је дошао до закључка да би сви офанзивни покрети трупа у Француској били онемогућени огромном ваздушном надмоћи савезника. Заступао је став да тенковске јединице морају да буду разбијене на мање групације стациониране близу обале како би у случају инвазије могле одмах да ступе у акцију и одбаце савезнике у море. На тај начин Ромел је желео да смањи време реаговања и избегне велике губитке које би немачке јединице трпеле током транспорта ка месту инвазије услед дејства савезничке авијације. Желео је да инвазија буде заустављена на самој обали.

Међутим, његов претпостављени Герд фон Рундштет је сматрао да није могуће зауставити инвазију на обали због велике ватрене моћи Британске краљевске морнарице која је имала задатак да врши артиљеријску припрему и пружа ватрену подршку десантним јединицама. Његов став је био да оклопне јединице морају да се групишу дубље у позадини ближе Паризу како би савезничке јединице биле нападнуте изван домета разарајуће бродске артиљерије. Када је од Хитлера затражено да се определи за једну од предложених тактика он је изабрао компромис. Оклопне јединице биле су стациониране предалеко да би Ромел имао икакве користи од њих али не довољно далеко да би Рундштетов план могао да се реализује. Упркос томе није много недостајало да Ромелов план уроди плодом.

Током дана Д неколико оклопних јединица нашло се довољно близу да својим успешним дејством против савезничких снага докаже да је Ромелов план имао много више шансе за успех од Рундштетовог. Међу овим јединицама налазила се и 21. оклопна дивизија, којом је Ромел командовао у северној Африци, а која је већ првог дана искрцавања извршила противнапад на британском и канадском сектору обале и у једном тренутку успела да избије на обалу Ламанша али је убрзо због недостатка подршке била принуђена да се повуче.

Завера против Хитлера

Дана 17. јула 1944. године возило у којем се налазио Ромел уништено је нападом из ваздуха од стране Спитфајера Краљевског канадског ратног ваздухопловства. Ромел је након напада примљен у болницу са озбиљним повредама главе. У међувремену, након неуспелог атентата на Хитлера 20. јула 1944. године, Ромел је био осумњичен за учествовање у завери. За разлику од Гебелса који није био уверен у Ромелову умешаност Борман је сматрао да је он био један од главних учесника завере. О томе да ли је Ромел био упознат са детаљима завере и да ли је у њој учествовао, шпекулише се и данас. После рата његова жена је изјавила да је био против убиства Хитлера зато што није желео да будуће генерације младих Немаца стекну утисак да је рат изгубљен због „убода у леђа" (Dolchstoßlegende) што је сматрано за један од главних разлога за пораз немачке у Првом светском рату. Уместо убиства Ромел је сматрао да Хитлер мора да буде заробљен како би му се јавно судило. Због Ромелове популарности у немачком народу Хитлер му је понудио алтернативу. Могао је да бира између самоубиства или јавног суђења и репресије над породицом. Ромел је извршио самоубиство 14. октобра 1944. године. Сахрањен је са свим војним почастима.

Види још

Референце

^ Радојковић, Миодраг. „Ервин Ромел”. Други светски рат. Архивирано из оригинала 25. 01. 2022. г. Приступљено 25. 1. 2022.
^ „Хитлеров генерал био „тежак“ романтик?”. РТС. Приступљено 27. 1. 2022.
^ „Ervin Romel(Erwin Rommel) 15.11.1891-14. 10.1944”. Znanje. Приступљено 27. 1. 2022.

Литература

Addington, Larry H. (1967). „Operation Sunflower: Rommel Versus the General Staff”. Military Affairs. 31 (3): 120—130. JSTOR 1984650. doi:10.2307/1984650.
Atkinson, Rick (2013). The Guns at Last Light. New York: Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-6290-8.
Barr, Niall (2014). „Rommel in the Desert, 1941”. Ур.: I.F.W. Beckett. Rommel Reconsidered. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Beckett, Ian F.W., ур. (2014). Rommel Reconsidered. Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Beckett, Ian (2013). Rommel: A Reappraisal. Pen and Sword. ISBN 978-1781593592.
Ball, Simon (2016). Alamein: Great Battles. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-150462-4.
Beevor, Antony (2009). D-Day: The Battle for Normandy. New York: Viking. ISBN 978-0-670-02119-2.
Benishay, Guitel (4. 5. 2016). „Le journal de bord du chef SS en Tunisie découvert”. Création Bereshit Agency. LPH info. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 08. 10. 2023.
Blumentritt, Günther (1952). Von Rundstedt: The Soldier and the Man. Odhams Press. „Standing by Rommel, it could be observed with what animation Hitler and he conversed together.”
Brighton, Terry (2008). Patton, Montgomery, Rommel: Masters of War. New York: Crown. ISBN 978-0-307-46154-4.
Bradford, Ernie (2011). Siege Malta 1940–1943. Pen and Sword. стр. 66, 183. ISBN 978-1-84884-584-8.
Butler, Daniel Allen (2015). Field Marshal: The Life and Death of Erwin Rommel. Havertown, PA / Oxford: Casemate. ISBN 978-1-61200-297-2.
Butler, Rupert (2016). SS Hitlerjugend: The History of the Twelfth SS Division, 1943–45. Amber Books Ltd. ISBN 978-1-78274-294-4.
Caddick-Adams, Peter (2012). Monty and Rommel: Parallel Lives. New York: The Overlook Press. ISBN 978-1-59020-725-3.
Carver, Michael (1962). El Alamein. Ware, Hertfordshire: Wordsworth Editions. ISBN 978-1-84022-220-3.
Carver, Michael (2005). The Warlords. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-1974-0.
Churchill, Winston (1949). Their Finest Hour. The Second World War. II. Boston; Toronto: Houghton Mifflin. OCLC 396145.
Churchill, Winston (1950). The Grand Alliance. The Second World War. III. Boston; Toronto: Houghton Mifflin. OCLC 396147.
Citino, Robert (2012). „Rommel's Afrika Korps”. HistoryNet. Приступљено 3. 3. 2016.
Cocks, Geoffrey Campbell (2012). The State of Health: Illness in Nazi Germany. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199695676.
Coggins, Jack (1980). The Campaign for North Africa. New York: Doubleday & Company. ISBN 0-385-04351-1.
Cohen, Nir (17. 4. 2015). „Inside the diary of SS officer known as gas chamber 'mastermind'”. Yedioth Internet. Ynetnews.
Connelly, Mark (2014). „Rommel as icon”. Ур.: F.W. Beckett. Rommel Reconsidered. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Douglas-Home, Charles (1973). Rommel. The Great Commanders. New York: Saturday Review Press. ISBN 0-8415-0255-2.
Evans, Richard J. (2009). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-101548-4.
Faltin, Thomas (2014). „Haus der Geschichte in Stuttgart - Erwin Rommel kannte wohl Pläne für Hitler-Attentat”. Stuttgarter Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 7. 8. 2016.
Finklestone, Joseph (2013). Anwar Sadat: Visionary Who Dared. Routledge. стр. 16. ISBN 978-1-135-19558-8.
Fleischhauer, Jan von; Friedmann, Jan (2012). „Die Kraft des Bösen”. Der Spiegel (на језику: немачки) (44).
Forty, George (1997). The Armies of Rommel. Arms and Armour. стр. 342. ISBN 978-1-85409-379-0.
Fraser, David (1993). Knight's Cross: A Life of Field Marshal Erwin Rommel. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-018222-9.
Friedmann, Jan (23. 5. 2007). „World War II: New Research Taints Image of Desert Fox Rommel”. Der Spiegel.
Gabel, Christopher (2014). Great Commanders [Illustrated Edition]. Pickle Partners Publishing. ISBN 978-1-78289-446-9.
Green, Leslie C. (1993). The Contemporary Law of Armed Conflict. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3540-1.
Hansen, Randall (2014). Disobeying Hitler: German Resistance in the Last Year of WWII. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-28452-8.
Hart, Russel A. (2014). „Rommel and the 20th July Bomb Plot”. Ур.: Ian F.W. Beckett. Rommel Reconsidered. Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Häussler, Johannes; Linder, Rainer (2008). Hecht, Cornelia, ур. Mythos Rommel (на језику: немачки). Haus der Geschichte Baden-Württemberg. стр. 9—11. ISBN 978-3-933726-28-5.
Hoffmann, Peter (1996). History of the German Resistance, 1933–1945. McGill-Queen's Press - MQUP. ISBN 978-0-7735-1531-4.
Hoffman, K. (2004). Erwin Rommel. London: Brassey's. ISBN 978-1-85753-374-3.
Holderfield, Randy; Varhola, Michael (2009). D-day: The Invasion of Normandy, June 6, 1944. Da Capo Press. ISBN 978-0-7867-4680-4.
Holmes, Richard (2009). World War II: The Definitive Visual History. Penguin. стр. 129. ISBN 978-0-7566-5605-8.
House, J. M. (1985). Toward Combined Arms Warfare: A Survey of 20th-century Tactics, Doctrine, and Organization. DIANE Publishing. ISBN 978-1-4289-1583-1.
Kitchen, Martin (2009). Rommel's Desert War: Waging World War II in North Africa, 1941–1943. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-50971-8.
Krause, Michael D.; Phillips, R. Cody (2007). Historical Perspectives of the Operational Art. Center of Military History - US Army. ISBN 978-0-16-072564-7.
Latimer, Jon (2002). Alamein. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01016-1.
Lewin, Ronald (1998) [1968]. Rommel As Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3.
Lieb, Peter (2013). „Ardenne Abbey Massacre”. Ур.: Mikaberidze, Alexander. Atrocities, Massacres, and War Crimes: An Encyclopedia. Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO. стр. 25—27. ISBN 978-1-59884-926-4.
Lieb, Peter (2014). „Rommel in Normandy”. Ур.: Beckett, I.F.W. Rommel Reconsidered. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Luck, Hans von (1989). Panzer Commander: The Memoirs of Colonel Hans von Luck. New York: Dell Publishing of Random House. ISBN 0-440-20802-5.
Luvaas, Jay (1990). „Liddell Hart and the Mearsheimer Critique: A "Pupil's" Retrospective” (PDF). Strategic Studies Institute. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 1. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2016.
Maier, Manfred (2013). „Vortrag Manfred Maier zu der Geschichte des Heidenheimer Rommeldenkmals”. Vorlage für die Arbeitsgruppe "Umgestaltung des Rommel-Denkmals" [Template for the working group "Redesign of the Rommel Monument"] (на језику: немачки). Geschichtswerkstatt Heidenheim. стр. 49.
Major, Patrick (2008). „'Our Friend Rommel': The Wehrmacht as 'Worthy Enemy' in Postwar British Popular Culture”. German History. Oxford University Press. 26 (4): 520—535. doi:10.1093/gerhis/ghn049.
Marshall, Charles F. (1994). The Rommel Murder: The Life and Death of the Desert Fox. Stackpole Marshall Books. ISBN 978-0-8117-2472-2.
Mearsheimer, John (1988). Liddell Hart and the Weight of History. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-2089-4.
Megargee, Geoffrey P. (2000). Inside Hitler's High Command. Lawrence: Kansas University Press. ISBN 0-7006-1015-4.
Mellenthin, Friedrich von (1956). Panzer Battles: A Study of the Employment of Armor in the Second World War. London: Cassell. ISBN 978-0-345-32158-9.
Messenger, Charles (2009). Rommel: Leadership Lessons from the Desert Fox. Basingstoke, NY: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-60908-2.
Mitcham, Samuel W. (2007). Rommel's Desert Commanders — The Men Who Served the Desert Fox, North Africa, 1941–42. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-3510-0.
Mitcham, Samuel W. (2009). Defenders of Fortress Europe: The Untold Story of the German Officers During the Allied Invasion. Potomac Books, Inc. ISBN 978-1-59797-652-7.
Moorhouse, Roger (2007). Killing Hitler: The Third Reich and the Plots Against the Führer. London: Random House. ISBN 978-1-84413-322-2.
Murray, Williamson; Millett, Allan Reed (2009). A War To Be Won: fighting the Second World War. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04130-1.
Naumann, Klaus (2009). „Afterword”. Ур.: Messenger, Charles. Rommel: Leadership Lessons from the Desert Fox. Basingstoke, NY: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-60908-2.
Neitzel, Sönke (2007). Tapping Hitler's Generals: Transcripts of Secret Conversations, 1942–1945. Frontline Books. ISBN 978-1-84415-705-1.
Perry, Marvin (2012). World War II in Europe: A Concise History (на језику: енглески). Cengage Learning. стр. 165. ISBN 978-1-285-40179-9.
Pimlott, John, ур. (1994). Rommel: In His Own Words. London: Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-185-2.
Pimlott, John (2003). Rommel and His Art of War. Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-543-0.
Playfair, Major-General I. S. O.; with Flynn, Captain F. C. RN; Molony, Brigadier C. J. C.; Gleave, Group Captain T. P. (2004) [1960 HMSO]. Butler, Sir James, ур. The Mediterranean and Middle East: British Fortunes reach their Lowest Ebb (September 1941 to September 1942). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. III. Uckfield, UK: Naval & Military Press. ISBN 1-84574-067-X.
Porch, Douglas (2004). The Path to Victory: The Mediterranean Theater in World War II. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-20518-8.
Remy, Maurice Philip (2002). Mythos Rommel (на језику: немачки). Munich: List Verlag. ISBN 3-471-78572-8.
Reuth, Ralf Georg (2005). Rommel: The End of a Legend. London: Haus Books. ISBN 978-1-904950-20-2.
Rice, Earle (2009). Erwin J. E. Rommel. Great Military Leaders of the 20th Century Series. Infobase. ISBN 978-1-4381-0327-3.
Ripley, Tim (2014). The Wehrmacht: The German Army in World War II, 1939–1945. Routledge. ISBN 978-1-135-97034-5.
Rommel, Erwin (1982) [1953]. Liddell Hart, B. H., ур. The Rommel Papers. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80157-0.
Sadler, John (2016). El Alamein 1942: The Story of the Battle in the Words of the Soldiers. Bloomsbury Publishing.
Scheck, Raffael (2010). „Mythos Rommel (Raffael Scheck)”. ./20. Jahrhundert – Histoire Contemporaine. Архивирано из оригинала 4. 3. 2021. г. Приступљено 27. 4. 2016.
Scherzer, Veit (2007). Die Ritterkreuzträger 1939–1945 Die Inhaber des Ritterkreuzes des Eisernen Kreuzes 1939 von Heer, Luftwaffe, Kriegsmarine, Waffen-SS, Volkssturm sowie mit Deutschland verbündeter Streitkräfte nach den Unterlagen des Bundesarchives [The Knight's Cross Bearers 1939–1945 The Holders of the Knight's Cross of the Iron Cross 1939 by Army, Air Force, Navy, Waffen-SS, Volkssturm and Allied Forces with Germany According to the Documents of the Federal Archives] (на језику: немачки). Jena, Germany: Scherzers Militaer-Verlag. ISBN 978-3-938845-17-2.
Scianna, Bastian Matteo (2018). The Journal of Military History. 82 (1): 125—145. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ); |contribution= игнорисан (помоћ)
Searle, Alaric (2014). „Rommel and the rise of the Nazis”. Ур.: Beckett, Ian F.W. Rommel Reconsidered. Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-1462-4.
Shepherd, Ben H. (2016). Hitler's Soldiers: The German Army in the Third Reich. Yale University Press. ISBN 978-0-19-507903-6.
Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-62420-0.
Showalter, Dennis (2006). Patton And Rommel: Men of War in the Twentieth Century. Penguin. ISBN 978-1-4406-8468-5.
Speidel, Hans (1950). Invasion 1944: Rommel and the Normandy Campaign. Chicago: Henry Regnery.
Strawson, Major General John (2013). If By Chance: Military Turning Points that Changed History. Pan Macmillan. стр. 124. ISBN 978-1-4472-3553-8.
Watson, Bruce Allen (1999). Exit Rommel: The Tunisian Campaign, 1942–43. Westport, Conn.: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-95923-4.
Willmott, H.P. (1984). June, 1944. Poole: Blandford Press. ISBN 0-7137-1446-8.
Young, Desmond (1950). Rommel: The Desert Fox. New York: Harper & Row. OCLC 48067797.
Zabecki, David T. (2016). „Rethinking Rommel”. Military History. Herndon, Va. 32 (5): 24—29. Архивирано из оригинала 11. 11. 2019. г. Приступљено 08. 10. 2023.
—— (2016). „March 2016 Readers' Letters”. HistoryNet. Архивирано из оригинала 11. 05. 2020. г. Приступљено 3. 3. 2016.
Zaloga, Steven (2013a). The Devil's Garden: Rommel's Desperate Defense of Omaha Beach. Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-5277-0.
Zaloga, Steven J. (2013b) [2005]. Kasserine Pass 1943: Rommel's last victory. Campaign 152. illustrated by Michael Welply. Osprey Publishing. стр. 23. ISBN 978-1-4728-0015-2.
Bierman, John; Smith, Colin (2002). The Battle of Alamein: Turning Point, World War II. Viking. ISBN 978-0-670-03040-8.
Chambers, Madeline (2012). „The Devil's General? German film seeks to debunk Rommel myth”. Reuters. Приступљено 8. 2. 2016.
Citino, Robert (2007). Death of the Wehrmacht: The German Campaigns of 1942. University Press of Kansas.
De Lannoy, Francois (2002). Afrikakorps, 1941–1943: the Libya Egypt Campaign. Bayeux: Heimdal. ISBN 978-2-84048-152-2.
Gibson, Charles M. (2001). „Operational Leadership as Practiced by Field Marshall Erwin Rommel During the German Campaign in North Africa 1941–1942: Success of Failure?” (PDF). Naval War College. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 3. 2016. г.
Greene, Jack; Massignani, Alessandro (1994). Rommel's North Africa Campaign: September 1940 – November 1942. Conshohocken, PA: Combined Books. ISBN 978-1-58097-018-1.
Kelly, Orr (2002). Meeting the Fox: The Allied Invasion of Africa, from Operation Torch to Kasserine Pass to Victory in Tunisia. New York: J. Wiley. ISBN 978-0-471-41429-2 — преко Internet Archive.
Kriebel, Rainer; Gudmundsson, Bruce I (1999). Inside the Afrika Korps: The Crusader Battles, 1941–1942. London: Greenhill. ISBN 978-1-85367-322-1.
Latimer, Jon (2001). Tobruk 1941: Rommel's Opening Move. Oxford: Osprey Military. ISBN 978-1-84176-092-6.
Lieb, Peter (2018). Krieg in Nordafrika 1940-1943. Ditzingen: Reclam, Philipp. ISBN 978-3-15-011161-1.
Pyta, Wolfram (2015). Hitler: Der Künstler als Politiker und Feldherr. Eine Herrschaftsanalyse. Siedler Verlag. ISBN 978-3-641-15701-2.
Robinson, James R. (1997). „The Rommel Myth”. Military Review Journal. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 8. 3. 2016.
Samuels, Martin (2017) "Erwin Rommel and German Military Doctrine, 1912–1940" War in History v.24 n.3 pp. 308–35
Thompson, Julian (2011) [2008]. Dunkirk: Retreat to Victory. New York: Arcade. ISBN 978-1-61145-314-0.
Windrow, Martin (1976). Rommel's Desert Army. Osprey. ISBN 978-0-85045-095-8.

Спољашње везе

The Forced Suicide of Field Marshall Rommel, 1944
The Trail of the Fox The Search for the True Field Marshall Rommel, 2005
Erwin Rommel. Biography.com
Neitzel, Sönke (2005), „Rommel, Eugen Johannes Erwin”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (на језику: немачки), 22, Berlin: Duncker & Humblot, стр. 23—24 ; (full text online)
"Defeating the Desert Fox": VURvlMfdTgg на сајту YouTube, via the official channel of The National WWII Museum; session by Nigel Hamilton at the 2012 International Conference on World War II
„Erwin Rommel 1891–1944”. LeMO at Deutsches Historisches Museum (на језику: немачки). Приступљено 13. 5. 2016.

[Други_светски-1] Радојковић, Миодраг. „Ервин Ромел”. Други светски рат. Архивирано из оригинала 25. 01. 2022. г. Приступљено 25. 1. 2022.

[2] „Хитлеров генерал био „тежак“ романтик?”. РТС. Приступљено 27. 1. 2022.

[Znanje-3] „Ervin Romel(Erwin Rommel) 15.11.1891-14. 10.1944”. Znanje. Приступљено 27. 1. 2022.

[1]

[2]

[3]