Већа рударска места Валоније (фр.Sites miniers majeurs de Wallonie; хол.Belangrijkste mijnsites van Wallonië) група је од четири рудника у Валонији, у јужном делу Белгије. Сматрају се најочуванијим рудницима угља из 19. и 20. века у држави. Пошто представљају утопијски архитектуру ране индустријске ере Европе с крајње интегрисаним индустријским и урбаним комплексима, 2012. су уврштени на УНЕСКО-в списак Светске баштине у Европи.[1]
Унутрашњост рудника угља ”Блени“
Те посебности представљају рудник угља и Раднички град Гран-Орну, које је дизајнирао Бруно Ренар у првој половини 19. века, док је Бос-де-Лук, углавном изграђен од 1838. до 1909. године, садржи и један од најстаријих рудника угља у Европи из 17. века.
Списак главних рудника
У Валонији је некада постојало на стотине рудника угља, али су они углавном изгубили своју инфраструктуру, осим четири заштићена локалитета (који чине 170 км² дуг и 3-15 км² широк појас који пресеца Белгију од истока ка западу):
Гран-Орну је изгради Енри Де Жорж од 1810—1830. године који је имао јединствен функционални план рударског града. У његовом кругу налазе се радионице, уреди и резиденција ”Дворац ждрела“ у неокласичном стилу с луковима, тремовима и полукружним прозорима. 2010. године насеље је прославило 200. година постојања.[2]
Изграђен од 1838—1853. године, био је у употреби све до 1973. године, али је радничко насеље потпуно сачувано и још увек је насељено, док је рудник угља претворен у музеј 1983. године. Око рудника Сент-Емануел се налази још увек нетакнуто село Бос-де-Лук површине 2 хектара, шљаке гомиле, железничка пруга, радионице, уреди, дворац равнатеља, те виле инжењера и 166 рударских кућа, кафић и дворана, црква Свете Барбаре, школе и болнице.[3]
Рудник угља из 19. века је постао славан по, нажалост, најстрашнијој рударској несрећи у историји Белгије која се догодила 8. августа1956. године када је страдало 262 рудара на 975 метара дубине у јами Сент-Чарлс. Узроци несреће су углавном били застарела опрема и слабо обучено особље, што је довело до построжавања сигурносних прописа за све руднике у Белгији. Рудник је затворен 1967. године и сада је спомендом и рударски музеј с улазом у рудник угља.[4]
Рудник је имао две осовине за вентилацију од спољне галерије висине од 8 спратова, с најдубљом тачком од 530 м² поред рудника Терил Блегни. Експлоатација угља је прекинута 1980. године, а потом је рудник отворен за јавност као туристичка атракција. Обилазак рудника могућ је с истраживањем галерија до 30 и 60 метара дубине.[5]
.JPG)
