Видовдански процес назив је за судски процес одржан на Првостепеном суду у Београду током јануара и фебруара 1922. године, на коме је суђено 15 особа за припрему и извођење атентата на регента Александра Карађорђевића 28. јуна 1921. године.
Југословенска полиција је 1921. године наводно дознала да комунисти из емиграције припремају акцију на Балкану, а да је један од вођа, Иван Матузовић поводом женидбе Александра Карађорђевића изјавио:
Жени се Александар Последњи, али ће му женидба пресести, јер Матузовић још није умро[1]
Два дана уочи атентата, 26. јуна 1921. године, одржана је тајна седница у кући Јулке Швраке, којој су присуствовали неки од извршилаца атентата.[2]
Када се регент Александар Карађорђевић 28. јуна 1921. године враћао са доношења првог Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, познатог као Видовдански устав, свечана поворка, са регентом у краљевским парадним колима, кретала се од Скупштине ка Теразијама.[3]
Тада је комунистички атентатор Спасоје Стејић са трећег спрата зграде Министарства грађевина, где се умешао међу молерске раднике, упалио штапине динамита и бацио их, али је бомба ударила у врх телеграфског дирека и ту експлодирала. Чули су се јауци десетак повређених док су краљевска кола одмицала ка Теразијама, а полиција и жандармерија опкољавале зграду министарства.[3]
Суђење оптуженима
Суђење комунистима је почело у јануару 1922. године, у великој дворани Првостепеног суда за Београдски округ.
Оптужени
Оптужено је 15 особа за припрему и извођење атентата. Међу оптуженима су били:
Оптужени Иван Чоловић, члан ЦК КПЈ. Илустрација из Политике.
Јулка Шврака, жена у чијој су се кући тајно састајали
Имре Береш, оптужен да је учествовао на тајним састанцима код Швраке
Сава Николић, студент, двоструки агент, сведок-сарадник и "кртица" комуниста у полицији[4]
Истражни поступак
Ухапшени комунисти су прошли истражни поступак у београдској Главњачи. Оптужени су се жалили на суров истражни поступак, а Лајош Чаки је касније показивао избијени зуб у судници.[5] Неки оптужени су повлачили своја признања, сведочећи да су им изнуђена присилом.[6] Чаки је сведочио да су му у полицији довели Стејића свег крвавог и испребијаног, како би га натерали да потпише изнуђену изјаву.[7] Београдска полиција је демантовала да је иког батинала.[5]
Суђење
Насловница Политике о суђењу Стејићу и другима, 26. јануара 1922.
Стејић је у изјави полицији теретио Ћопића, Ковачевића, Филиповића и друге руководиоце да су му наложили да изврши атентат.[8] Но, пред судом је изјавио да је атентат његово дело и да нема саучесника.[8] Касније је порицао атентат, бранећи се да "задржана" бомба значи протест против режима, а никако атентат.[6] Тезу о бомби као "гласном протесту" против "страхота режима" посебно је заступао адвокат одбране Триша Кацлеровић.[9] Он је такође истицао да је то "акт једног комунистичког идеалисте", док се странка увек ограђивала од индивидуалног терора.[9]
Комунистички руководиоци су редом порицали умешаност у атентат. Тврдили су да се они не залагажу за насилно преузимање власти ни терор.[10] Бивши комунистички посланик Ђуро Салај оптужен је да је помогао атентатору Спасоју Стејићу да уђе у Конституанту, али се бранио да није знао за кога гарантује.[10] Бивши посланик Никола Ковачевић, који је заједно са Стејићем био завереник у две илегалне организације (Југословенска комунистичка група у Москви и "Пелагићевци" у земљи),
порицао је међусобне везе и описао га као даљег познаника.[11]
С друге стране, Тужилаштво је тврдило да су пронађене бомбе, оружје и штампани материјали довољан доказ против комуниста.[6]
Атентатор Спасоје Стејић, стар 28 година, је осуђен на смрт, али му је казна преиначена на 20 година робије.[12] Он је проглашен кривим и за девет покушаја убиства, јер је 9 људи остало повређено његовом бомбом.[13]
Стејићев сарадник Чаки Лајош је осуђен на 20 година затвора у оковима због саучесништва.[5] Казну је издржавао најпре у затвору у Сремској Митровици, где је пуних седам година провео окован у самици. Умро је затворен у Лепоглави.
Сви оптужени комунистички посланици (њих десеторица: Филип Филиповић, Ђуро Салај, Ћопић, Ковачевић...) су осуђени на по две године робије. Њихова директна умешаност није доказана, али су осуђени као подстрекачи на насилни преврат.[13]
