Бугари

Бугари
българи
Укупна популација
око 9 милиона[1][2][3][2][4]
Региони са значајном популацијом
 Бугарска 6.000.000[5]
 САД294.000[6]
 Украјина186.000[7]
 Немачка185.000[8]
 Шпанија151.000[9]
 УК63.000[10]
 Молдавија52.000[11]
 Италија47.000[12]
 Грчка41.000[13]
 Русија24.000[14]
 Холандија20.000[15]
 Кипар20.000[16]
 Белгија19.000[17]
 Канада18.000[18]
 Србија13.000[19]
 Аустралија11.000[20]
 Казахстан7.300[21]
 Турска7.200[22]
 Шведска6.700[23]
 Румунија6.600[24]
 Данска6.200[25]
 Мађарска6.000[26]
Језици
Бугарски језик
Религија
доминира православна, али има и муслимана, римокатолика, протестаната и атеиста
Сродне етничке групе
остали Јужни Словени

Бугари (буг. българи) су јужнословенски[27][28][29] народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно од 7 до 9 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.

Етногенеза

Бугари потичу од народа веома различитог порекла и броја, и стога су резултат ефекта „топљења у лонцу“. Главни етнички елементи који су се спојили да би произвели модерног бугарског етницитета су:

  • Трачани - староседелачки древни балкански индоевропски народ, од кога су задржани културни и етнички елементи;[30][31][32]
  • Стари Словени - индоевропска група племена која су мигрирала из источне Европе на Балкан у периоду 6-7. века и наметнули свој језик и културу локалним трачким, римским и грчким заједницама.
  • Прабугари - полуномадски конгломерат племена из централне Азије који су стигли у 7. веку, удружили су се са локалним словенским и славенизираним становништвом, организовали су раносредњовековну бугарску државност и завештали свој етноним модерној бугарској нацији, док су се на крају асимилирали у локално словенско становништво.[33][34]

Историја

Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајања православног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаском ћирилског писма у престоници Преславу уочи 10. стољећа.[35] Развој старословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилације Јужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета.[36] Симбиоза је изведена између бројчано слабих Прабугара и бројних словенских племена на том широком подручју од Дунава на сјевера, до Егејског мора на југу, од Јадранског мора на запада, до Црног мора на истоку, који су прихватили заједнички етноним "Бугари".[37] Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.[38][39]

Године 1018. Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створено Друго бугарско царство.[40] Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.[41] Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију.[42] Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом Рум Милет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла.[43] Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње.[44] На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати као хришћани.[45][46] Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу,[47] што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима.[48] Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље.[49] У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. века Просветитељство у западној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.[50]

Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века. Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно у Бесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759-1763.[51]

Бугарски национални покрет

Током руско-турских ратова (1806–1812) и (1828–1829) бугарски емигранти су формирали војску бугарских земљака и придружили се руској војсци, надајући се да ће Русија донети бугарско ослобођење, али су њени империјални интереси тада били усмерени на Грчку и Влашку.[52] Успон национализма под Османским царством довео је до борбе за културну и верску аутономију бугарског народа. Бугари су желели да имају своје школе и литургију на бугарском и била им је потребна независна црквена организација. Незадовољни надмоћношћу грчког православног свештенства, борба је почела да се распламсава у неколико бугарских епархија 1820-их.

Тек 1850-их Бугари су започели сврсисходну борбу против Цариградске патријаршије. Борба између Бугара и грчких фанариота интензивирала се током 1860-их. 1861. године Ватикан и османска влада признале су посебну бугарску унијатску цркву. Како су грчки свештеници избачени из већине бугарских епископија крајем деценије, значајна подручја су отцепљена од патријаршијске контроле. Овај покрет обновио је изразиту бугарску националну свест код обичног народа и довео до тога да су Османлије 1870. године признали Бугарски милет. Као резултат тога, два покрета оружане борбе почела су да се развијају већ почетком 1870-их: Унутрашња револуционарна организација и Бугарски револуционарни централни комитет. Њихова оружана борба достигла је врхунац са Априлским устанком који је избио 1876. године. Резултат је био руско-турски рат (1877–1878) и довео је до оснивања треће бугарске државе након Санстефанског споразума. Питање бугарског национализма добило је већи значај након Берлинског конгреса, који је вратио регионе Македоније и Адријанопоља под контролу Османског царства. Такође је у Северној Тракији створена аутономна османска провинција, звана Источна Румелија. Као последица тога, бугарски национални покрет прогласио је својим циљем укључивање већине Македоније, Тракије и Мезије под Велику Бугарску.

Источна Румелија припојена је Бугарској 1885. године бескрвном револуцијом. Током раних 1890-их основане су две пробугарске револуционарне организације: Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација и Врховни македонско-једренски комитет. 1903. године учествовали су у неуспелом Илинден-Преображењском устанку против Османлија у Македонији и Адријанопољском вилајету. Тада су македонски Словени идентификовани претежно као Бугари, а значајна бугарофилска осећања трајала су међу њима до краја Другог светског рата.[53][54][55][56][57]

Почетком 20. века контрола над Македонијом постала је кључна тачка спора између Бугарске, Грчке и Србије, које су водиле Први балкански рат (1912–1913) и Други балкански рат (1913). За ово подручје додатно се водила борба током Првог светског рата (1915–1918) и Другог светског рата (1941–1944).

Види још

  • Мапа бугарске дијаспоре у свету
    Мапа бугарске дијаспоре у свету
  • Бугари у Бугарској 2011. године
    Бугари у Бугарској 2011. године
  • Бугари у Србији 2011. године
    Бугари у Србији 2011. године
  • Бугари у регији Буџак у Украјини 2002. године
    Бугари у регији Буџак у Украјини 2002. године

Референце

  1. ^ Danver, Steven L. (2015-03-10). Native Bulgarian people's of the World. Routledge. ISBN 9781317464006. Архивирано из оригинала 28. 9. 2023. г. Приступљено 4. 11. 2016. 
  2. ^ а б Cole, Jeffrey E. (2011-05-25). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia. Abc-Clio. ISBN 9781598843033. Архивирано из оригинала 28. 9. 2023. г. Приступљено 4. 11. 2016.  Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Cole” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  3. ^ Danver, Steven L. (2015-03-10). Native Bulgarian people's of the World. google.bg. Routledge. ISBN 9781317464006. 
  4. ^ Conference, Foundation for Endangered Languages; Argenter, Joan A.; McKenna Brown, R. (2004). On the Margins of Nations. google.bg. Institut d'Estudis Catalans. ISBN 9780953824861. 
  5. ^ Експерти по демография оспориха преброяването | Dnes.bg Новини
  6. ^ Бугари у Сједињеним Државама
  7. ^ Бугари у Украјини
  8. ^ Бугари у Немачкој
  9. ^ Бугари у Шпанији
  10. ^ Бугари у Уједињеном Краљевству
  11. ^ Бугари у Молдавији
  12. ^ Бугари у Италији
  13. ^ Бугари у Грчкој
  14. ^ Бугари у Русији
  15. ^ Бугари у Холандији
  16. ^ Бугари на Кипру
  17. ^ Бугари у Белгији
  18. ^ Бугари у Канади
  19. ^ Бугари у Србији
  20. ^ Бугари у Аустралији
  21. ^ Бугари у Казахстану
  22. ^ Бугари у Турској
  23. ^ Бугари у Шведској
  24. ^ Бугари у Румунији
  25. ^ Бугари у Данској
  26. ^ Бугари у Мађарској
  27. ^ Словени
  28. ^ Бугари
  29. ^ „Културна близина словенских народа”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2019. г. Приступљено 26. 08. 2018. 
  30. ^ "Many Thracian survivals have been detected in the sphere of Bulgarian national costume and folk tradition." The Bulgarians: from pagan times to the Ottoman conquest. 1976. стр. 27. ISBN 0-89158-530-3. , David Marshall Lang, Westview Press,
  31. ^ Kushniarevich, Alena; Utevska, Olga; Chuhryaeva, Marina; Agdzhoyan, Anastasia; Dibirova, Khadizhat; Uktveryte, Ingrida; Möls, Märt; Mulahasanovic, Lejla; Pshenichnov, Andrey; Frolova, Svetlana; Shanko, Andrey; Metspalu, Ene; Reidla, Maere; Tambets, Kristiina; Tamm, Erika; Koshel, Sergey; Zaporozhchenko, Valery; Atramentova, Lubov; Kučinskas, Vaidutis; Davydenko, Oleg; Goncharova, Olga; Evseeva, Irina; Churnosov, Michail; Pocheshchova, Elvira; Yunusbayev, Bayazit; Khusnutdinova, Elza; Marjanović, Damir; Rudan, Pavao; Rootsi, Siiri; et al. (2015). „Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data”. PLOS ONE. 10 (9): e0135820. Bibcode:2015PLoSO..1035820K. ISSN 1932-6203. PMC 4558026 Слободан приступ. PMID 26332464. doi:10.1371/journal.pone.0135820 Слободан приступ. 
  32. ^ "A detailed analysis is made of the assimilation process which took place between Slavs and Thracians. It ended in the triumph of the Slav element and in the ultimate disappearance of the Thracian ethnos...Attention is drawn to the fact that even though assimilated, the Thracian ethnicon left behind traces of its existence (in toponymy, the lexical wealth of the Bulgarian language, religious beliefs, material culture, etc.) which should be extensively studied in all their aspects in the future..." For more see: Димитър Ангелов, Образуване на българската народност, (Издателство Наука и изкуство, “Векове”, София, (1971), pp. 409–410. ([http://macedonia.kroraina.com/da/da_summary.htm Summary in English).
  33. ^ „Прабугари”. Britannica.com. Приступљено 20. 12. 2017. 
  34. ^ Fine, Jr., John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan. стр. 165. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 11. 2. 2015 — преко Books.google.bg. 
  35. ^ Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250, Cambridge Medieval Textbooks. Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 9780521815390. Приступљено 11. 2. 2015. 
  36. ^ Poulton, Hugh (2000). Who are the Macedonians? (2nd изд.). C. Hurst & Co. Publishers. стр. 19—20. ISBN 978-1-85065-534-3. 
  37. ^ Karloukovski, Vassil (1996). Средновековни градови и тврдини во Македонија. Иван Микулчиќ (Скопје, Македонска цивилизација, 1996). Kroraina.com. стр. 72. ISBN 978-9989-756-07-8. Приступљено 11. 2. 2015. 
  38. ^ Giatzidis, Emil (2002). An Introduction to Post-Communist Bulgaria: Political, Economic and Social Transformations. Manchester University Press. ISBN 9780719060953. Приступљено 11. 2. 2015. 
  39. ^ Fine, Jr., John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan. стр. 165. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 11. 2. 2015 — преко Books.google.bg. 
  40. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. стр. 364. ISBN 9780295800646. Приступљено 11. 2. 2015. 
  41. ^ With the capture of a rump Bulgarian kingdom centred at Bdin (Vidin) in 1396, the last remnant of Bulgarian independence disappeared. ... The Bulgarian nobility was destroyed—its members either perished, fled, or accepted Islam and Turkicization—and the peasantry was enserfed to Turkish masters.
  42. ^ Minkov, Anton (2004). Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası – Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. BRILL. стр. 193. ISBN 978-90-04-13576-5. Приступљено 11. 2. 2015. 
  43. ^ Detrez, Raymond; Segaert, Barbara; Lang, Peter (2008). Europe and the Historical Legacies in the Balkans. стр. 36. ISBN 9789052013749. Приступљено 11. 2. 2015. 
  44. ^ Karpat, Kemal H. (2002). Studies on Ottoman Social and Political History: Selected Articles and Essays. Brill. стр. 17. ISBN 978-90-04-12101-0. Приступљено 11. 2. 2015. 
  45. ^ Joshua A. Fishman; Ofelia García (2010). Handbook of Language & Ethnic Identity. Oxford University Press. стр. 276. ISBN 978-0-19-537492-6. „There were almost no remnants of a Bulgarian ethnic identity; the population defined itself as Christians, according to the Ottoman system of millets, that is, communities of religious beliefs. The first attempts to define a Bulgarian ethnicity started at the beginning of the 19th century.” 
  46. ^ Roudometof, Victor; Robertson, Roland (2001). Nationalism, globalization, and orthodoxy: the social origins of ethnic conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. стр. 68—71. ISBN 978-0-313-31949-5. 
  47. ^ Nikolova-Houston, Tatiana Nikolaeva (2008). Margins and Marginality: Marginalia and Colophons in South Slavic Manuscripts During the Ottoman Period, 1393–1878. стр. 202—206. ISBN 9780549650751. 
  48. ^ Crampton, R. J. (1987). Modern Bulgaria. Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 9780521273237. Приступљено 11. 2. 2015. 
  49. ^ Carvalho, Joaquim (2007). Religion and Power in Europe: Conflict and Convergence. Edizioni Plus. стр. 261. ISBN 9788884924643. Приступљено 11. 2. 2015. 
  50. ^ Stith, Spencer S. (2008). A Comparative Study of Post-Ottoman Political Influences on Bulgarian National Identity Construction and Conflict. стр. 22—23. ISBN 9780549683957. 
  51. ^ Milchev, Vladimir (2002). „Два хусарски полка с българско участие в системата на държавната военна колонизация в Южна Украйна (1759-1762/63 г.)” [Two Hussar Regiments with Bulgarian Participation in the System of the State Military Colonization in Southern Ukraine (1759-1762/63)]. Исторически преглед (на језику: Bulgarian) (5–6): 154—65. 
  52. ^ Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1977). Establishment of the Balkan National States: 1804–1918. University of Washington Press. стр. 128. ISBN 9780295803609. Приступљено 2015-02-11. 
  53. ^ During the 20th century, Slavo-Macedonian national feeling has shifted. At the beginning of the 20th century, Slavic patriots in Macedonia felt a strong attachment to Macedonia as a multi-ethnic homeland. They imagined a Macedonian community uniting themselves with non-Slavic Macedonians... Most of these Macedonian Slavs also saw themselves as Bulgarians. By the middle of the 20th. century, however Macedonian patriots began to see Macedonian and Bulgarian loyalties as mutually exclusive. Regional Macedonian nationalism had become ethnic Macedonian nationalism... This transformation shows that the content of collective loyalties can shift.Roth, Klaus; Brunnbauer, Ulf (2010). Region, Regional Identity and Regionalism in Southeastern Europe, Ethnologia Balkanica Series. LIT Verlag Münster. стр. 127. ISBN 978-3825813871. 
  54. ^ Up until the early 20th century and beyond, the international community viewed Macedonians as regional variety of Bulgarians, i.e. Western Bulgarians.Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe, Geographical perspectives on the human past : Europe: Current Events, George W. White, Rowman & Littlefield, White, George W. (2000). Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe. Rowman & Littlefield. стр. 236. ISBN 0847698092. 
  55. ^ "Most of the Slavophone inhabitants in all parts of divided Macedonia, perhaps a million and a half in all – had a Bulgarian national consciousness at the beginning of the Occupation; and most Bulgarians, whether they supported the Communists, VMRO, or the collaborating government, assumed that all Macedonia would fall to Bulgaria after the WWII. Tito was determined that this should not happen. "Woodhouse, Christopher Montague (2002). The struggle for Greece, 1941–1949. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 67. ISBN 978-1-85065-492-6. 
  56. ^ "At the end of the WWI there were very few historians or ethnographers, who claimed that a separate Macedonian nation existed... Of those Slavs who had developed some sense of national identity, the majority probably considered themselves to be Bulgarians, although they were aware of differences between themselves and the inhabitants of Bulgaria... The question as of whether a Macedonian nation actually existed in the 1940s when a Communist Yugoslavia decided to recognize one is difficult to answer. Some observers argue that even at this time it was doubtful whether the Slavs from Macedonia considered themselves to be a nationality separate from the Bulgarians.Danforth, Loring M. (1997). The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world. Princeton University Press. стр. 65—66. ISBN 978-0-691-04356-2. 
  57. ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern hatreds: the symbolic politics of ethnic war. New York: Cornell University Press. стр. 193. ISBN 978-0-8014-8736-1. „The key fact about Macedonian nationalism is that it is new: in the early twentieth century, Macedonian villagers defined their identity religiously—they were either "Bulgarian," "Serbian," or "Greek" depending on the affiliation of the village priest. While Bulgarian was most common affiliation then, mistreatment by occupying Bulgarian troops during WWII cured most Macedonians from their pro-Bulgarian sympathies, leaving them embracing the new Macedonian identity promoted by the Tito regime after the war.” 

Литература

Спољашње везе

Бугари на Викимедијиној остави.