Бокс (фр. boxe, енгл. boxing, to box) или „племенита вештина” (омиљено име међу његовим љубитељима) је борилачка вештина и спорт у којем два учесника сличне масе ударају један другог својим песницама у току серије троминутних интервала који се зову рунде.^[1] И у аматерском и у професионалном боксу такмичари, који се називају боксери или борци, избегавају ударце свога противника, истовремено покушавајући да они њему задају ударац. Бодови се добијају за чист, чврст ударац (спољном страном скупљене шаке) у дозвољену област предње стране противниковог тела изнад појаса, при чему се ударци у главу и торзо посебно вреднују и цене. Борац који добије више бодова после предвиђеног броја рунди проглашава се победником. Победа се такође може стећи ако се противник обори на под ринга и не успе да се подигне док судија у рингу не изброји до десет (нокаут или КО) или ако је противник исувише повређен да би наставио борбу (технички нокаут или ТКО). При бележењу постигнутих резултата у каријери технички нокаути се броје као нокаути и убрајају у укупан број нокаута које је неки боксер постигао. Технички нокаут може да се деси у било којем тренутку меча.

Због чињенице да у боксу није дозвољено противника ударати док је на поду, те да постоје строга правила у који део тела и на који начин се сме ударати противник, бокс се често назива и „племенитом вештином”.

Кроз историју су борбе двоје људи песницама ради доказивања премоћи и снаге познате од самих почетака цивилизације. Правила су се при томе битно мењала, од начина и трајања борбе, (не)коришћења рукавица, начина суђења итд. Често су те борбе биле бруталне, па чак и смртоносне.

Бокс је 688. године п. н. е. уведен у такмичење на Олимпијским играма у оквиру панкратиона (мешавине рвања и бокса). Код старих Римљана „песничење” или „шакање” била је једна од дисциплина у гладијаторским борбама (шаке су биле омотане кожним каишевима са металним шиљцима). У средњем веку помиње се као „вештина самоодбране”. У новије доба појављује се у Енглеској, а за оснивача се сматра Џејмс Флаг (1719. година). Борбе голим рукама вођене су све до 1889, а последњи шампион је био Американац Џон Саливан. После су уведене борбе само у рукавицама. Међународни боксерски савез за професионалце основан је 1911 год., а за аматере 1920. Победници на Олимпијским играма се сматрају аматерским првацима света.

Прва боксерска правила новијег доба потичу из Лондона, где су у 18. веку забележена правила која су дефинисала простор за борбу, забрањивала ударце главом, те ударце испод појаса и сл. Године 1867. је IX Маркиз од Квинсберија објавио систематизована правила борбе по угледу на Лондонска правила, те се данас „Квинсбери правила” сматрају првим службеним боксерским правилима. Та су правила прописала трајања рунде од три минуте, прописала величину ринга, забранила ударце испод појаса и друге неспортске ударце, те донела главнину правила која важе и дан-данас у боксерском свету.

Данас разликујемо два основна правца бокса: (1) аматерски (често називан и олимпијски) бокс који се практикује на олимпијским играма и (2) професионални бокс, којим управља неколико различитих боксерских федерација. Свака федерација поставља своја специфична правила везана за рангирање боксера и начине освајања титуле првака, иако су сама боксерска правила у основи веома слична или чак идентична.

Када је бокс направио свој олимпијски деби на играма 1904. године у Сент Луису^[2], САД је била једина земља која је имала представнике у тој дисциплини, те је сходно томе узела и све медаље. Касније, Американци су наставили да доминирају у боксу, освојивши 109 медаља (укључујући 48 златних), а после њих по броју медаља најуспешније су биле Куба и Совјетски Савез. Женски бокс је дебитовао на Лондонским играма у Лондону 2012. године. Дотадашњих 11 мушких боксерских дисциплина замењено је са 10 мушких и 3 женске дисциплине.

Од свог укључивања у олимпијски програм, бокс се налазио на сваком издању Игара изузев 1912. године у Стокхолму, због шведског закона који је забрањивао ову праксу. Правила су се развијала од 1980-их^[2]. Од Олимпијских игара 1984. године у Лос Анђелесу заштитна кацига је постала обавезна; године 1992. у Барселони је био успостављен систем електронског бодовања како би се ојачала објективност суђења, а 2007. године уведено је стандардизовано бодовање поенима.

Бокс је у Србију^[3] дошао почетком 20. века, истина, неорганизовано и неплански и сводио се на ударање у импровизоване џакове, а потом и спаринг. Године 1911. основан је први боксерски клуб у Београду, а први бокс меч организован је 1912. године у београдском биоскопу „Коларац” где је наступио Милета Недић против Ебера, боксера из Мађарске. Од 1924. до 1934. године боксери су наступали као чланови Тешкоатлетског и Шакачког савеза. После Другог светског рата, 18. децембра 1948. године у Београду је основан обновљени Боксерски савез Југославије, који је деловао као БС ФНРЈ, па после као БС СФРЈ. Од распада земље, 1991. године наши боксери наступају као представници СР Југославије, затим Србије и Црне Горе, а од 2006. године као представници Боксерског савеза Србије (БСС). После периода 90-тих и почетком овог века бокс у нашој земљи није бележио значајније резултате;последњих година, покренут је низ акција у циљу популаризације бокса у Србији. Успешно је стартовала Боксерска лига Србије^[4], као и пројекат „Олимпијска школа бокса^[4]” који је привукао велику пажњу омладине у локалним заједницама.

Основна боксерска опрема су боксерске рукавице и бандаже за руке. Бандаже су завоји којима се облаже шака да се учврсте кости и спречи повреда приликом удараца, а рукавице делом амортизују ударац и спречавају повреде као што су огреботине и сл. Рукавице имају прописану масу за такмичења по правилима поједине боксерске федерације. Боксер такође мора да има и заштиту за зубе како не би дошло до повреде.

Борба се одвија у ограђеном рингу, прописане величине зависно о федерацији. Боксери у аматерском боксу морају бити одевени у спортски дрес, те носити боксерску заштитну кацигу, која има функцију спречавања јачих повреда. Ипак, кацига не штити од чињенице да је приликом ударца мозак удареног боксера изложен контузији, односно ударању о стијенке лобање због потреса главе. Такође, кацига не штити браду боксера, која је исто тако изложена директним ударцима. Боксери у професионалном боксу не носе кациге, нити морају имати дрес на горњем делу тела, већ су најчешће изнад појаса голи.

Основни циљ боксерке борбе је задати што више удараца противнику, а при томе примити их што мање. Добро пласирани снажни ударци могу противника и оборити с ногу. Противника на поду није дозвољено ударати, већ он добија време од 10 секунди за опоравак и евентуални наставак борбе. Ударци су дозвољени само у горње делове тела, изнад појаса, и то само са предње стране. Сваки добро пласирани ударац се бодује, а ти бодови — у случају да оба боксера дочекају крај задње од предвиђеног броја рунди на ногама — одређују победника.

Боксерки меч најчешће прати више судија, један у рингу који прати поштовање правила за време борбе, а тројица или више бодовних (најчешће непаран број, да се избегне нерешен резултат борбе) око ринга који прате борбу и бодују ударце.

Меч се одвија у рундама од по три минуте. Број рунди варира; у аматерском боксу се боксују три, а у професионалном од 5 до 12 рунди.

Овај чланак или један његов део није преведен на српски језик. Помозите у његовом побољшавању превођењем садржаја, водећи рачуна о стилу и правопису који се користе на Википедији на српском језику.

Да би се обезбедила равноправност борбе, боксери се такмиче у тежинским категоријама.

У табели су дата имена свих тренутно постојећих категорија у боксу, заједно са њиховим одговарајућим тежинским лимитима (од. границама масе) које боксери који желе да се такмиче у појединој категорији морају да испоштују, а које одређују четири највеће боксерске федерације:

• Светска боксерска асоцијација (енгл. World Boxing Association, WBA),
• Светски боксерски савет (енгл. World Boxing Council, WBC),
• Међународна боксерска федерација (енгл. International Boxing Federation, IBF) и
• Светска боксерска организација (енгл. World Boxing Organization, WBO),^[5]

заједно са Џон Шепардовим боксу посвећеним комерцијалним веб-сајтом Boxrec.com и америчким спортским магазином о боксу Ринг (енгл. The Ring), оснивача Натанијела Стенлија Флајшера (1922. год.).

„Датум признавања” одређује од када је одређена тежинска категорија призната од стране главне спортске (боксерске) федерације/савеза или пак већине њих; неке категорије имају прваке признате „повремено” (у одређеним временским периодима), или од стране само неких мањинских боксерских федерација.

Тренутно постоји само једна тежинска категорија са мањинским признањем, а то је категорија енглеског имена super cruiserweight, предвиђена за професионалне боксере који имају вишка килограма за тешку категорију, али нису довољно велики или високи да би се такмичили са супертешкашима.^[а] Назив super cruiserweight — коришћен у широкој употреби у описном, неформалном облику — формална је (званична) тежинска категорија у слабо признатој Међународној боксерској асоцијацији (енгл. International Boxing Association, IBA), са границом масе од приближно 95,2 kg (210 lb, тачно); IBA-ин лимит тешке категорије је приближно 86,2 kg (190 lb, тачно).^[2]

Напомене:

• Претварање мерних јединица: 1 lb = 0,453 592 37 kg; 1 lb = ${\displaystyle {\tfrac {1}{14}}}$ st

Подела по категоријама се врши и на следећи, много једноставнији начин, јер се најчешће користе само следеће тежинске категорије (поређане по тежини, од. маси боксера):

• супертешка (> 91 kg),
• тешка (80 kg — 91 kg),
• полутешка (77 kg — 79 kg),
• средња (71 kg — 76 kg)
• велтер (65 kg — 70 kg),
• полувелтер (62 kg — 64 kg),
• лака (60 kg — 61 kg),
• перолака (56 kg — 59 kg)
• бантам (52 kg — 55 kg)
• мува (43 kg — 51 kg) и
• папир (< 43 kg).

За кадете и жене се користе нешто другачије категорије:

• супертешка (> 86 kg),
• тешка (81 kg — 86 kg),
• полутешка (76 kg — 80 kg),
• средња (71 kg — 75 kg),
• полусредња (67 kg — 70 kg),
• велтер (63 kg — 66 kg),
• полувелтер (61 kg — 62 kg),
• лака (58 kg — 60 kg),
• перолака (55 kg — 57 kg),
• бантам (53 kg — 54 kg),
• полубантам (51 kg — 52 kg),
• мува (49 kg — 50 kg),
• полумува (46 kg — 48 kg) и
• игла (< 46 kg).

Постоји више основних начина боксерске борбе. Основни боксерски став предвиђа стој у раскораку, те руке постављене у висини рамена, са шакама испред главе као штит. Та поставка руку се назива гард. Постоји и више врста удараца као што су аперкат (ударац навише, најчешће у браду противника), затим директ, полудирект, кроше итд. Приликом борбе боксери заузимају различите положаје један у односу на другог, зависно о стилу сваког боксера, па је тако позната борба са одстојања (када су боксери удаљени један од другог за дужину руке или више), борба у клинчу (када су боксери у непосредној близини један у односу на другог) итд. Боксер зависно о положају бира ударце и начине одбране.

У боксерској техници важан је и рад ногу, којим се борац може брзо премештати у повољнији положај, те одбрамбено умеће избегавања удараца познато као ескиважа. Ипак, основа сваког боксера пре свега мора бити брзина и снага удараца које је у стању упутити према противнику.

• (језик: енглески) wbanews.com
• (језик: енглески) „wbcboxing.com”. Архивирано из оригинала 07. 05. 2015. г. 
• (језик: енглески) ibf-usba-boxing.com
• (језик: енглески) wboboxing.com
• (језик: енглески) boxrec.com
• (језик: енглески) ringtv.craveonline.comАрхивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2012)
• „Bokser 1950ih Godina, 'Big' Bob Baker”. Архивирано из оригинала 01. 05. 2019. г.