Белгијска револуција

Белгијска револуција
Део Револуције из 1830.
Episode of the Belgian Revolution of 1830, Gustaf Wappers
Епизода белгијске револуције из 1830, Егид Шарл Гистав Ваперс (1834)
Време25. август 1830 – 21. јул 1831 (10 месеци, 3 недеље и 5 дана)
Место
Ниске Земље
Исход

Белгијска победа

  • Већина европских сила признаје независност Белгије од Краљевине Холандије
Сукобљене стране
  Уједињена Краљевина Холандија
Команданти и вође
Јачина
  • Белгија: 60.000[1]
  • Француска: 70.000 men[2]
 50.000[1]
Жртве и губици
  • Белгија: 2.996
  • Француска: 2.977
 10.153
Цивилне жртве:
15.000

Белгијска револуција је био конфликт, који је започео у као побуна у Бриселу у августу 1830. године. Белгија је тада била део Уједињене Краљевине Низоземске.[3] Побуна је довела до успостављања независне, католичке и неутралне Белгије.[4][5][6] Независност Белгије је проглашена 4. октобра 1830. године.[7] Краљ Низоземске Вилем I од Низоземске није признао Белгију до 1839. године.

После пораза Наполеона Бечки конгрес је 1815. створио Уједињену Краљевину Низоземску, које је представљало комбинацију Низоземске републике и Аустријске Низоземске. На Бечком конгресу у почетку се намеравало Пруску наградити хабзбуршком територијом. Пошто је Велика Британија инсистирала на праву да задржи бивше холандске колоније Цејлон и Колонију Кејп у Јужној Африци, као компензацију Низоземској су дали јужне провинције, тј. Белгију.

Узроци револуције

Уједињено Краљевство Низоземске (1815—1830).

Белгијска револуција има много узрока.

Економија и трговина тадашње Уједињене Краљевине Низоземске је била концентрисана у данашњој Холандији, а посебно у Амстердаму. Белгијанци су имали веома малу контролу над економијом. Холанђани су били за слободну трговину, а мање развијене локалне индустрије Белгије залагале су се за царинску заштиту. Слободна трговина је снижавала цену хлеба, који се правио од жита увезеног са Балтика. У исто време увоз са Балтика је гушио пољопривреду у Белгији.

Бројније холандске провинције представљале су већину у доњем дому скупштине, па су се Белгијанцу осећали премало заступљеним. Белгијанци су највише примедби имали на краља Виљема I од Низоземске, који је био Холанђанин и који је живео у данашњој Холандији и игнорисао је белгијске захтеве за већом аутономијом. Представник краља је био престолонаследник принц Виљем II од Низоземске, који је живео у Бриселу и који је уживао углед у вишим класама, али није био популаран међу валонским сељацима и радницима.

Други разлог белгијске револуције је вера. У Белгији је главна вера била католицизам, а краљева вера је била калвинизам. И данас у Холандији постоји доста католика, али Белгијанци се се сматрали чистим католицима и захтевали су већу улогу цркве. Фламанци су као и Валонци били католици, јер су раније припадали Хабзбуршкој Низоземској. Валонци су са друге стране говорили француски, а Фламанци холандски.

Белгијска револуција је била Валонска револуција. Холандска хегемонија је замењена валонском хегемонијом. Када је победила Белгијска револуција француски језик је постао службени језик, а холандски језик је забрањен у школама. Белгијски грађански законик није преведен на холандски све до 1967. године. Тешка индустрија је била концентрисана у валонским подручјима. Фламанци су се преко 100 година после тога борили за једнакост у Белгији. Тек су федералним уставом из 1980. добили више локалне аутономије по питањима школства и социјале.

Оперска побуна

Католици су са узбуђењем посматрали развој Јулске револуције у Француској, о којој су се појавили извештаји у новинама. Почетна фаза је била побуна која је избила ноћу 25. августа 1830. након извођења сентименталне и патриотске опере Даниела Обера, која је одговарала буђењу националног романтизма. Маса је после опере изашла на улице узвикујући патриотске слогане и убрзо је преузела владине зграде. Умерени престолонаследник Виљем II од Низоземске је представљао монархију у Белгији. Генерална скупштина га је убедила 1. септембра 1830. да је административно раздвајање севера и југа једино одрживо решење кризе. Његов отац краљ Вилем I од Низоземске одбио је то решење.

Краљ је покушао да силом поврати ред, али краљевска војска није успела да након крвавих уличних борби да заузме Брисел. Борбе су трајале од 23. септембра до 26. септембра. У Бриселу је 26. септембра 1830. проглашена привремена влада, а независност Белгије је проглашена 4. октобра 1830. године. У новембру се састала национална скупштина, која је 7. фебруара 1831. прогласила белгијски устав. Војвода од Немура Сирле де Шокије је одбио да буде краљ, па је именован регентом 25. фебруара 1831. године. Био је регент до 21. јула 1831, када је Леополд I постао краљ Белгије.

Десетодневни поход

Краљ Вилем I

Холандска војска је извршила инвазију Белгије у августу 1831. у десетодневном походу. Победили су белгијске снаге код Хаселта и Лувена. Појава француске армије под командом маршала Жерара зауставила је Холанђане. Победнички почетни поход дао је Холанђанима предност у преговорима, који су уследили после тога.

Европске силе

Европске силе су биле подељене по питању белгијске независности. Наполеонови ратови су још били свежи у европским сећањима. Када је Француска са новопостављеном јулском монархијом подржала белгијску независност, остале велике силе су одмах кренуле да подржавају очување целовитости Уједињене Краљевине Низоземске. Русија, Пруска, Аустрија и Велика Британија су подржавали холандског краља, бојећи се да ће Француска анектирати Белгију. Ипак ниједна сила није послала војску да помогне низоземској влади, делом и због побуна унутар властитих граница.

Независна Белгија

Привремена влада је издала прогласила независност 4. октобра 1830. године. Европске силе су 20. децембра 1830. признале де факто белгијску независност. Међутим тек 19. априла 1839. потписан је Лондонски споразум, који су потписале европске силе и Низоземска. Белгија је призната као независна и неутрална држава са границама које су обухватале: Западну Фландрију, Источну Фландрију, Брабант, Антверпен, Хено, Намир, Лијеж, као и Луксембург и Лимбург. Холандска војска је ипак задржала Мастрихт, тако да је задржала источни део Лимбурга са великим рудницима угља.

Референце

  1. ^ а б A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East, by Spencer C. Tucker, 2009, p. 1156
  2. ^ „1830–1831 The Belgian Revolution”. Timeline Dutch History. Rijksmuseum. Приступљено 3. 8. 2016. 
  3. ^ La parenthèse française et hollandaise (1795-1830), Encyclopædia Universalis. Retrieved on 4 July 2021.
  4. ^ A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East, by Spencer C. Tucker, 2009, p. 1156
  5. ^ E.H. Kossmann, The Low Countries 1780-1940 (1978), p. 151–54
  6. ^ The Belgian Constitution (PDF). Brussels, Belgium: Belgian House of Representatives. мај 2014. стр. 63. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 8. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2015. 
  7. ^ Paul W. Schroeder, (1994). The Transformation of European Politics 1763-1848. стр. 671–91. 

Литература

  • Fishman, J. S. (1971). „The London Conference of 1830”. Tijdschrift voor Geschiedenis. 84 (3): 418—428. 
  • Fishman, J. S (1988). Diplomacy and Revolution: The London Conference of 1830 and the Belgian Revolt. Amsterdam. 
  • Kossmann, E. H (1978). The Low Countries 1780–1940. стр. 151–60. ,
  • Kossmann-Putto, J. A. and E. H. Kossmann. The Low Countries: History of the Northern and Southern Netherlands (1987)
  • Omond, G. W. T. (1919). „The Question of the Netherlands in 1829-1830”. Transactions of the Royal Historical Society. 2: 150—171. JSTOR 3678256. S2CID 178433603. doi:10.2307/3678256. 
  • Pirenne, Henri (1948). Histoire de Belgique (на језику: French). VII: De la Révolution de 1830 à la Guerre de 1914 (2nd изд.). Brussels: Maurice Lamertin. 
  • Schroeder, Paul W (1994). The Transformation of European Politics 1763-1848. стр. 671–91. 
  • Stallaerts, Robert (2010). The A to Z of Belgium. 
  • Witte, Els; et al. (2009). Political History of Belgium: From 1830 Onwards. Asp / Vubpress / Upa. стр. 21ff. ISBN 9789054875178. 
  • Kossmann, E.H. (1988). The Low Countries, 1780-1940. Oxford: Clarendon. ISBN 9780198221081. 
  • „Structuur van de bevolking | Statbel”. statbel.fgov.be. Приступљено 3. 6. 2022. 
  • Pateman, Robert and Elliott, Mark (2006). Belgium. Benchmark Books. стр. 27. ISBN 978-0-7614-2059-0. 
  • The Belgian Constitution (PDF). Brussels, Belgium: Belgian House of Representatives. мај 2014. стр. 5. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 8. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2015. „Article 3: Belgium comprises three Regions: the Flemish Region, the Walloon Region and the Brussels Region. Article 4: Belgium comprises four linguistic regions: the Dutch-speaking region, the French-speaking region, the bilingual region of Brussels-Capital and the German-speaking region.” 
  • Janssens, Rudi (2008). „Language use in Brussels and the position of Dutch”. Brussels Studies (на језику: енглески). Brussels Studies [Online]. doi:10.4000/brussels.520 Слободан приступ. Приступљено 17. 7. 2018. 
  • Leclerc, Jacques (18. 1. 2007). „Belgique • België • Belgien—Région de Bruxelles-Capitale • Brussels Hoofdstedelijk Gewest”. L'aménagement linguistique dans le monde (на језику: француски). Host: Trésor de la langue française au Québec (TLFQ), Université Laval, Quebec. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 18. 6. 2007. „C'est une région officiellement bilingue formant au centre du pays une enclave dans la province du Brabant flamand (Vlaams Brabant)” 
  • „About Belgium”. Belgian Federal Public Service (ministry) / Embassy of Belgium in the Republic of Korea. Архивирано из оригинала 2. 10. 2008. г. Приступљено 21. 6. 2007. „the Brussels-Capital Region is an enclave of 162 km2 within the Flemish region.” 
  • „Flanders (administrative region)”. Microsoft Encarta Online Encyclopedia. Microsoft. 2007. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 21. 6. 2007. „The capital of Belgium, Brussels, is an enclave within Flanders.” 
  • McMillan, Eric. „The FIT Invasions of Mons” (PDF). Newsletter of the NCATA. National Capital Area Chapter of the American Translators Association (NCATA). 21 (7): 1. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 6. 2007. г. Приступљено 21. 6. 2007. „The country is divided into three autonomous regions: Dutch-speaking Flanders in the north, mostly French-speaking Brussels in the center as an enclave within Flanders and French-speaking Wallonia in the south, including the German-speaking Cantons de l'Est.”  Пронађени су сувишни параметри: |work= и |journal= (помоћ)
  • Van de Walle, Steven. „Language Facilities in the Brussels Periphery”. KULeuven—Leuvens Universitair Dienstencentrum voor Informatica en Telematica. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2009. г. Приступљено 21. 6. 2007. „Brussels is a kind of enclave within Flanders—it has no direct link with Wallonia.” 

Спољашње везе

Белгијска револуција на Викимедијиној остави.