PROFILPELAJAR.COM

Антонио де Оливеира Салазар
Антонио де Оливеира Салазар
	Антонио Салазар 1940. године
Лични подаци
Датум рођења	28. април 1889.
Место рођења	Вимиеро, Краљевина Португалија
Датум смрти	27. јул 1970. (81 год.)
Место смрти	Лисабон, Португалија
Држављанство	Португалско
Религија	Римокатолик
Професија	Професор, економиста, политичар
Политичка каријера
Политичка; странка	Национални савез
Председник
Мандати
Председник
Премијер Португалије
	5. јул 1932 — 25. септембар 1968.
Председник	Оскар Кармона (1926—51); Франсиско Лопеш (1951—58); Америко Томас (1958—74);
Претходник	Домингос Оливеира
Наследник	Марсело Кајетано
Претходник
Министар одбране Португалије
	5. јул 1932 — 2. август 1950.
Претходник	функција установљена
Наследник	Сантос Кошта
Потпис

Антонио де Оливеира Салазар (порт. António de Oliveira Salazar; Вимиеро, 28. април 1889 — Лисабон, 27. јул 1970) био је португалски економиста и државник који је служио као премијер Португала од 1932. до 1968. године. Био је одговоран за креирање корпоративистичке ауторитарне "Нове државе" која је владала Португалом до 1974. године.

Салазар је био школован економиста а у јавни живот је ушао као министар финансија уз подршку председника Оскара Кармона након португалског државног удара 28. маја 1926. године. Војска 1926. је себе доживљавала као чуваре нације и у року од годину дана, наоружан посебним овлашћењима, Салазар је уравнотежио буџет и стабилизовао португалску валуту. Враћајући ред на националне рачуне, примењујући штедњу, Салазар је произвео први од многих буџетских суфицита, неупоредиву новину у Португалу. За четири године показао се као још напреднији политички чаробњак од економског. Цивилизовао је ауторитарни режим када је политика све више и више земаља постала милитаризована. Циљ Салазара била је деполитизација друштва, а не мобилизација становништва.

Он се супротио демократији, комунизму, социјализму, анархизму и либерализму, Салазарова владавина била је конзервативне и националистичке природе. Салазар се дистанцирао од фашизма и нацизма, које је критиковао као ,,пагански цезаризам" који није признавао ни законске, ни верске ни моралне границе. За разлику од Мусолинија или Хитлера, Салазар се током свог живота суздржавао од ослобађања популарних енергија и никада није имао намеру да створи партијску државу. Салазар је био против целопартијског концепта и 1930. године је створио Национални савез која је била владајућа странка до 1974. године коју је он сматрао као ,,нестраначком", најављујући да ће Национални савез бити антитеза политичкој странци. Салазар је промовисао католичанство, али је тврдио да је улога Цркве била социјална, а не политичка, и преговарао о Конкордату из 1940. године који је држао цркву на одстојању. Једна од крилатица Салазоровог режима је била „Deus, Pátria e Família” (са значењем ,,Бог, домовина и фамилија"), али Португал никада није претворио у конфесионалну државу. Док су Хитлер и Мусолини милитаризовали и фанатизовали масе, Салазар је демилитаризовао земљу и деполитизовао људе.

Када му је Нова држава омогућио да врши огромне политичке моћи, Салазар је користио цензуру и тајну полицију да угуши опозицију, посебно ону која се односи на комунистички покрет. Подржавао је Франсиска Франка у Шпанском грађанском рату и играо кључну улогу у одржавању Португала и Шпаније неутралним током Другог светског рата, истовремено пружајући помоћ савезницима. Иако није била демократија, Португал је под његовом влашћу учествовала у оснивању важних међународних организација. Португал је била једна од 12 осничава Организације Северноатлантског споразума (НАТО) 1949. године, придружила се Европској унији за плаћања 1950 године и била је један од оснивача Европске асоцијације за слободну тргофину (ЕФТА) 1960. године, и чланица оснивача Организације за економску сарадњу и развој 1961. године. Под његовом влашћу Португал се 1962. године придружио Општем споразуму о царинама и трговини и започео португалски колонијални рат. Доктрина плуриконтинтализма била је основа његове територијалне политике, концепције Португалског царства као јединствене државе која се простирала на више континената.

Нова држава се срушила тком Каранфилске револуције 1974. године, четири године након Салазарове смрти. Евалуације његовог режима варирале су, а присталице су хвалиле његове исходе, а критичари негирали његове методе. Међутим, постоји општи консензус да је Салазар био једна од најутицајнијих личности у португалској историји. Последњих деценија ,,португалски историчари користе нове изворе и методе у покушају да се ухвате у коштац са диктатуром која је трајала 48 година".

Биографија

Родио се 1899. године у месту Вимиеро, у централној Португалији. Породица му је била сиромашна са 11 деце, а он је био једини син. Од 1900. до 1914. године, боравио је у семеништу, размишљајући да постане свештеник, али се предомислио. Никад се није оженио.

Године 1910, укинута је монархија и проглашена Португалска република. Није се превише занимао за политику, иако је вршио неке политичке дужности. У парламент је ушао 1921. године, али га је напустио након годину дана, након само једне седнице. После тога се вратио предавању економије на Универзитету Коимбра. Након државног удара 1926, поновно се вратио у политичке воде.

Вођа Португалије

Након консолидовања тзв. Националне диктатуре, Салазар је 1932. постао нови премијер државе и 1933. основао Нову Државу, ауторитарни десничарски (у својој раној фази и филофашистички^[1]) режим који је контролисао португалски друштвени, политички, и културни живот од 1933. до 1974. године.

Током Шпанског грађанског рата, званично неопредељен, слао је помоћ Франковим националистима у борби против републиканаца. Током Другог светског рата је такође био званично неутралан, али је помагао Савезнике из страха да Велика Британија не окупира португалске колоније у Африци.^[2]

Био је и председник Португалије током кратког мандата 1951. године. Жестоко се противио деколонизацији, па је Португалија задржала своје колоније и након његове смрти. Током 1960-их, у португалским колонијама су били активни бројни герилски покрети који су се борили против колонијалне власти. Последњи се португалске власти ослободио Мозамбик 1974. године. Током 1960-их је дозволио одређену слободу штампе, што је узроковало његово погоршање односа с Франсиском Франком.

Повукао се с власти 1968. године, након можданог удара којег је претрпео. С функције премијера га је сменио председник Америко Томаз. Неки извори говоре да је Салазар све до своје смрти у 81. години веровао да је још увек премијер Португалије.^[3] Умро је у Лисабону, а сахрањен је у родном месту. На сахрани је учествовало неколико десетина хиљада људи.

Салазарову политику наставио је Марсело Каитано, све до тзв. Револуције каранфила, 25. априла 1974. године.

Референце

^ Raby 1988.
^ Wilson, Robert (3. 12. 2011). „The Capital of Intrigue in a World at War”. The Wall Street Journal. New York. Приступљено 9. 12. 2011.
^ Meneses 2013, стр. 608–609.

Литература

Meneses, Filipe de (2013). Salazar: A Political Biography. Enigma Books. стр. 608—609. ISBN 978-1-929631-98-8.
Raby, D. L. (1988). Fascism and Resistance in Portugal: Communists, Liberals and Military Dissidents in the Opposition to Salazar, 1941-1974. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-2797-0.
Costa Pinto, António (2000). The Blue Shirts - Portuguese Fascists and the New State (PDF). Social Science Monographs, Boulder - Distributed by Columbia University Press, NY. ISBN 978-0-88033-982-7.
De Meneses, Filipe Ribeiro (2002). „Review: The Origins and Nature of Authoritarian Rule in Portugal, 1919–1945” (PDF). Contemporary European History. 11 (1): 153—163. JSTOR 20081821. doi:10.1017/S096077730200108X.
Derrick, Michael; R.J. Stove (1938). The Portugal of Salazar. New York: Campion Books, Ltd. online free
Egerton, F. Clement C. (1943). Salazar, Rebuilder of Portugal. London: Hodder & Stoughton.
Gallagher, Tom (1983). Portugal: A Twentieth-century Interpretation. Manchester University Press. стр. 60, 99. ISBN 978-0719008764.
Gallagher, Tom (1990). „Chapter 9: Conservatism, dictatorship and fascism in Portugal, 1914–45”. Ур.: Blinkhorn, Martin. Fascists and Conservatives. Routledge. стр. 157—173. ISBN 978-0-04-940086-3.
Hayes, Carlton J.H. (1945). Wartime mission in Spain, 1942–1945. Macmillan Company 1st Edition. ISBN 978-1121497245.
Hoare, Samuel (1946). Ambassador on Special Mission. Collins; First Edition. стр. 124, 125.
Kay, Hugh (1970). Salazar and Modern Portugal. New York: Hawthorn Books. ISBN 978-0-413-26700-9.
Leite, Joaquim da Costa (1998). „Neutrality by Agreement: Portugal and the British Alliance in World War II”. 14 (1): 185—199. Приступљено 19. 3. 2014.
Lochery, Neill (2011). Lisbon: War in the Shadows of the City of Light, 1939–1945. PublicAffairs; 1 edition. стр. 345. ISBN 978-1586488796.
Milgram, Avraham (2011). Portugal, Salazar, and the Jews. Yad Vashem. стр. 324. ISBN 978-9653083875.
Milgram, Avraham (1999). „Portugal, the Consuls, and the Jewish Refugees,1938–1941” (PDF). XXVII: 123—156. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2017. г. Приступљено 19. 3. 2014.
Nogueira, Franco (1977–1985), Salazar: estudo biográfico, 6 vol.

A mocidade e os princípios, 1889–1928 (3. ed. com estudo prévio pelo Joaquim Veríssimo Serrão). 1 (3a изд.). Porto [Portugal]: Civilização Editora. 2000. ISBN 978-9722618397. Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)

Os tempos áureos, 1928–1936 (2. ed.). 2. Porto: Livraria Civilização. 1977. ISBN 978-9722618403.

As grandes crises, 1936–1945. 3 (5a изд.). Porto: Livraria Civilização. 1978. ISBN 978-9722618434.

O ataque, 1945–1958. 4 (4a изд.). Porto: Livraria Civilização. 1980. ISBN 978-9722618441.

A resistência, 1958–1964. 5 (4 изд.). Porto: Livraria Civilização. 1984. ISBN 978-9722618410.

O último combate (1964–1970). 6. Porto [Portugal]: Civilização Editora. 1985.

Pereira, Pedro Teotónio (1987). Correspondência de Pedro Teotónio Pereira Oliveira Salazar (на језику: Portuguese). Presidência do Conselho de Ministros. Comissão do Livro Negro sobre o Regime Fascista.
Pimentel, Irene; Ninhos, Claudia (2013). Salazar, Portugal e o Holocausto (на језику: Portuguese). Lisbon. стр. 908. ISBN 978-9896442217.
Rendel, Sir George (1957). The Sword and the Olive – Recollections of Diplomacy and Foreign Service 1913–1954 (First изд.). John Murray. ASIN B000UVRG60.
Wheeler, Douglas L. (1983). „In the Service of Order: The Portuguese Political Police and the British, German and Spanish Intelligence, 1932–1945”. Journal of Contemporary History. 18 (1): 1—25. JSTOR 260478. doi:10.1177/002200948301800101.
Wheeler, Douglas L.; Opello, Walter C. (2010). Historical Dictionary of Portugal. Scarecrow Press. стр. 238—241. ISBN 978-0810870758.
Wiarda, Howard J. (1977). Corporatism and Development: The Portuguese Experience (First изд.). University of Massachusetts Press. ISBN 978-0870232213.
Baklanoff, Eric N (1992). „The Political Economy of Portugal's Later "Estado Novo": A Critique of the Stagnation Thesis”. Luso-Brazilian Review. 29 (1): 1—17. JSTOR 3513163.
Coyne, E.J. “Oliveira Salazar and the Portuguese Corporative Constitution.” The Irish Monthly. 64 (752): 81—94. 1936. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Gallagher, Tom (Sept 2018). „Salazar: Portugal's Great Dictator A contemporary of Hitler, Franco and Mussolini, Salazar is remembered by some of his compatriots as the greatest figure in the nation's history. Why?”. History Today. 68 (9). Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) online
Graham, Lawrence S. and Harry M. Makler. (1979). Contemporary Portugal: the revolution and its antecedents. U of Texas Press.
Hamann, Kerstin, and Paul Christopher Manuel (1999). „Regime changes and civil society in twentieth-century Portugal.”. South European Society and Politics. 4 (1): 71—96. doi:10.1080/13608740408539560. .
Kay, Hugh (1970). Salazar and modern Portugal.
Payne, Stanley G. A History of Spain and Portugal (2 vol 1973) full text online vol 2 after 1700; standard scholarly history; chapter 27 pp. 663–683
Pimentel, Irene (2002). „Women's Organizations and Imperial Ideology under the Estado Novo”. Portuguese Studies. 18: 121—131. JSTOR 41105184. doi:10.1353/port.2002.0014.
Pitcher, M. Anne (1993). Politics in the Portuguese Empire: the State, industry, and cotton, 1926–1974. Oxford University Press.
Stoer, Stephen R; Dale, Roger (1987). „Education, State, and Society in Portugal, 1926–1981”. Comparative Education Review. 31 (3): 400—418. JSTOR 1188572. doi:10.1086/446698.
Weber, Ronald (2011). The Lisbon Route: Entry and Escape in Nazi Europe. .
West, S. George (1938). „The Present Situation in Portugal”. International Affairs. 17 (2): 211—232. JSTOR 2602248. doi:10.2307/2602248.
Wright, George (1997). The destruction of a nation: United States' policy towards Angola since 1945. London: Pluto Press. ISBN 978-0745310299.
Ribeiro De Meneses, Filipe (2012). „Slander, Ideological Differences, or Academic Debate? The "Verão Quente" of 2012 and the State of Portuguese Historiography”. e-Journal of Portuguese History. 10 (1): 62—77. .
Salazar, António de Oliveira (1939). Doctrine and action: Internal and foreign policy of the new Portugal, 1928–1939. London: Faber and Faber. ASIN B00086D6V6.
Coelho, Eduardo Coelho; António Macieira (1995). Salazar, o fim e a morte: história de uma mistificação; inclui os textos inéditos do Prof. Eduardo Coelho 'Salazar e o seu médico' e 'Salazar visto pelo seu médico' (1. изд.). Lisboa: Publ. Dom Quixote. ISBN 978-9722012720.
de Melo Rita, Maria da Conceição; Vieira, Joaquim (2007). Os meus 35 anos com Salazar (на језику: Portuguese) (1st изд.). Lisbon: A Esfera dos Livros. ISBN 978-9896260743. Salazar seen by "Micas", one of his two adopted children.

Спољашње везе

Новински исечци на тему Антонио де Оливеира Салазар у Новинским архивама 20. века Немачке националне библиотеке економије (ZBW)

[FOOTNOTERaby1988-1] Raby 1988.

[2] Wilson, Robert (3. 12. 2011). „The Capital of Intrigue in a World at War”. The Wall Street Journal. New York. Приступљено 9. 12. 2011.

[FOOTNOTEMeneses2013608–609-3] Meneses 2013, стр. 608–609.

[1]

[2]

[3]