Његово преузимање моћи 1981. утицало је на ток грчке политичке историје, завршавајући скоро 50 година дуг систем власти у коме доминирају конзервативне силе; достигнућа његових узастопних влада укључују званично признање грчког отпора против Сила Осовине, оснивања Националног здравственог система и Врховног савета за персоналну селекцију (ASEP), усвајање закона који је знатно побољшао права радника.[2][3][4]
Детињство, младост и каријера
Андреас је рођен на острву Хиос, као син Софије Минејко и водећег грчког либералисте Јоргоса Папандреа. Његов деда по мајци био Пољак по рођењу, јавна личност, Зигмунт Минејко, а бака по мајци је била Гркиња. Пре универзитета, он је похађао Атина Колеџ, водећу приватну школу у Грчкој. Ишао је на Национални и Каподистријски универзитет у Атини од 1937 до 1938, када је, током фашистичке диктатуре Метаксаса, био ухапшен због наводног троцкизма. Након представљања од стране његовог оца, било му је дозвољено да оде у САД.[5][6]
Године 1943. Андреас је стекао докторат из економије на Харварду. Одмах након докторирања придружио се америчким ратним напорима и добровољно се придружио америчкој морнарици, служећи као испитивач модела за поправку ратних бродова и као болничар у Bethesda Naval Hospital за ратне рањенике[7][8] поставши тако амерички грађанин. Вратио се на Харвард 1946. године и радио као предавач и ванредни професор до 1947. Онда је он одржао професуре на Универзитету у Минесоти, Калифорнији, Берклију (где је он био председник одељења за економију), Стокхолмском универзитету и Јорк универзитету у Торонту. 1948, од је ушао у везу са студентом новинарства на Универзитету у Минесоти, Маргарет Чант. Након што се Чант развела, и након свог развода од Кристине Разије, његове прве жене, Папандреу и Чант су се венчали 1951. Имали су три сина и ћерку. Папандреу је такође имао са шведском глумицом и ТВ водитељком, Рагном Ниблом, ванбрачну ћерку, Емилију Ниблом, која је рођена 1969. у Шведској.[9][10]
Политичка каријера
Папандреу се вратио у Грчку 1959, где је предводио економски истраживачки развојни програм, на позив премијера Константиноса Караманлиса. Године 1960. изабран је за председника Управног одбора и генералног директора Атинског економског истраживачког центра и саветника Грчке банке. 1963, његов отац, Јоргос Папандреу, председник сопствене партије, постао је премијер Грчке. Андреас је постао његов главни економски саветник. Он се одрекао америчког држављанства и изабран је у грчком парламенту на грчким законодавним изборима 1964. године.[11] Одмах након тога постао је министар у првом министарству државе (у ствари, помоћник премијера).
Папандреу је имао неутралан став о Хладном рату и пожелео да Грчка буде независна од САД. Такође је критиковао масовно присуство америчке војске и интелигенције у Грчкој и тражио да се уклоне војне старешине са анти-демократским тенденцијама из грчке војске.
Године 1965, док је Аспида завера у оквиру Хеленске армије била под истрагом, наводно од стране политичке опозиције да је укључен Андреас лично, Јоргос Папандреас је пребацио лопту на министра одбране и натерао га да то преузме на себе. Константин II Грчки је одбио да прихвати овај потез и у суштини приморао Јоргоса Папандреа на оставку. Грчка је тада ушла у период поларизације и нестабилности, који се завршио државним ударом 21. априла 1967. године.
Када су грчки пуковници, предвођени Јоргосом Пападопулосом преузели власт у априлу 1967, Андреас је био затворен. Густ Авракотос, високо рангирани официр ЦИА-е у Грчкој, који је био близу пуковника који су водили пуч, саветовао их је да пуцају на њих, јер ће се они вратити да их прогоне.[12] Његов отац, Јоргос Папандреу, био је стављен у кућни притвор. Јоргос, већ у позним годинама, умро је 1968. године. Под великим притиском америчких академика и интелектуалаца, као што је Џон Кенет Галбрајт, Андреасов пријатељ од харвардских дана, војни режим је условно пустио Андреаса да напусти земљу.[13] Папандреу се тада преселио у Шведску са својом супругом, четворо деце и мајком. Тамо је прихватио посао на Стокхолмском универзитету. У Паризу, док је био у изгнанству, формирао је анти-диктаторску организацију, Панхеленски ослободилачки покрет (ПАК) и обишао свет у циљу окупљања опозиције грчког војног режима. Упркос свом бившем америчком држављанству и каријери у САД, Папандреу је оптужио ЦИА-у као одговорну за државни удар и све више је био критички настројен према Савезној влади САД. У раним 70-им годинама, током друге фазе диктатуре у Грчкој, упоредо са већином водећих грчких политичара, у изгнанству или у Грчкој, супротставио се покушајем политичке нормализације Јоргос Пападопулос. 6. августа 1974, Андреас Папандреу је сазвао ванредну седницу Националног конгреса ПАК-а у Винтертуру, када је одлучен распад покрета, и то је било јавно објављено.[14]
Папандреу се вратио у Грчку после пада хунте 1974, током метаполитефсија, и формирао нову радикалну странку, Панхеленски социјалистички покрет (ПАСОК). Већина његових савезника из ПАК-а, као и припадници других анти-диктаторских група, као што је Демократска одбрана, придружиле су се новој партији.
“Промена”
На грчким законодавним изборима 1981. године ПАСОК је однела убедљиву победу над конзервативном Новом демократском партијом и Папандреу је постао први социјалистички премијер Грчке. Главни слоган партије био је Allagi (промена).
У служби, Папандреу је одустао од много својих предизборних обећања и имао конвенционалнији приступ. Грчка није изашла из НАТО-а, америчким трупама и војним базама није наређено да напусте Грчку, грчко чланство у Европској економској унији је настављено, углавном због тога што се Папандреу показао веома способним да обезбеди новчану помоћ за Грчку. У домаћим пословима, Папандреова влада је одмах спровела масовни програм редистрибуције богатства од дана ступања на дужност да би повећала доступност права на накнаду помоћи за незапослене и слабо плаћене раднике. Пензије, заједно са просечним платама и минималним зарадама, повећане су и направљене су промене у закону о раду. Утицај ПАСОК-ове владе на социјалну и економску политику био је такав да је 1988. године процењено да две трећине од укупног смањења неједнакости у периоду између 1974. и 1982. године, десило се само у периоду између 1981. и 1982. године.[15]
Током тог времена службе, Папандреова влада је спровела свеобухватну реформу социјалне политике увођењем државу у благостање,[16] значајно је проширила мере заштите,[17] проширила покривеност здравствене заштите (“Национални здравствени систем” је био покренут, што је модерну медицину омогућило и у руралним областима по први пут[18]), промовисала државни субвенционисани туризам за породице са ниским примањима и финансирање социјалних установа за старије особе. Сеоска подручја су имала користи од побољшаних државних служби, права и приходи ниско плаћених особа су знатно повећани и избеглицама грађанског рата, које су живеле у иностранству, било је дозвољено да се врате некажњено.[19]
Папанреов имиџ и утицај на популарну културу
И присталице и противници обраћали су му се личним именом, Андреас, што је јединствена ситуација у грчкој политичкој историји и доказ његове харизме и популарности.[20] Андреас је био познат због ношења свог пословног одела - ролке[21], уместо традиционалне беле кошуље и кравате. Он је на тај начин створио велику моду, углавном, али не искључиво, међу својим присталицама. Његово прво појављивање у грчком парламенту са црном ролком уместо кошуље и кравате изазвало је масовну пометњу у конзервативној штампи, која је то сматрала за непоштовање парламента; међутим, цела ствар је само допринела његовој популарности.[22]
^To Ethnos, Είναι βοηθός καθηγητή στο Πανεπιστήμιο Χάρβαρντ και εκείνη την περίοδο υπηρετεί ως εθελοντής του αμερικανικού Πολεμικού Ναυτικού (εξετάζει μοντέλα για τον κατάλληλο χρόνο επισκευής πλοίων) [1]Архивирано на сајту Wayback Machine (25. април 2015)
^Eardley, Tony et al.. „Архивирана копија”(PDF). Архивирано из оригинала(PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 18. 5. 2015.. UK Department of Social Security Research Report No. 47. 1996. ISBN978-0-11-762408-5.
Chilcote, Ronald H. (1990). Transitions from dictatorship to democracy: Comparative studies of Spain, Portugal, and Greece. Taylor & Francis. ISBN978-0-8448-1675-3.
Crile, George (2003). Charlies Wilson's War. Grove Press. стр. 52. ISBN978-0-8021-4124-8.
Clogg, Richard (1987). Political Parties in Greece: the search for legitimacy. Duke University Press. стр. 122—148. ISBN978-0-8223-0794-5.
Jacobs, Francis (1989). Western European political parties: a comprehensive guide. Addison-Wesley Longman Limited. стр. 123—130. ISBN978-0-582-00113-8.
Kefala, Eleni (2007). Peripheral (post) modernity: the syncretist aesthetics of Borges, Piglia, Kalokyris and Kyriakidis. Peter Lang. ISBN978-0-8204-8639-0.
Sassoon, Donald (1997). Looking left: European socialism after the Cold War. I.B. Taurus. ISBN978-1-86064-179-4.