У својим раним радовима Макинтајер је био на фону марксистичке филозофије присутне у британским културним круговима у првој половини 50-их година али се убрзо окренуо проблемима филозофије религије и филозофске теологије. Овај период који се може сместити у средину 50-их године карактерише сарадња са истакнутим британским филозофом и заговорником атеистичке филозофије религије Ентонијем Флуом.[3] Ипак, посебан филозофски стил Макинтајер је почео да негује тек од средине 60-их година када се заинтересовао за проблеме етике, филозофије морала и политичке филозофије. У једној од најзначајнијих својих књига Краткој историји етике (A short history of ethics: a history of moral philosophy from the Homeric age to the twentieth century) покушао је да истражи различите приступе етичким проблемима и да их систематизује.[4] У својим каснијим радовима, под утицајем Аристотела и Томе Аквинског, Макинтајер је све више постајао заговорник етике врлине што је нарочито изражено у његовим радовима У потрази за врлином (After Virtue), Whose Justice? Which Rationality?, Three Rival Versions of Moral Enquiry.[4] У неколико књига бавио се историјом римокатоличке филозофије (посебно животом и делом Едит Штајн).
Референце
^Kelvin Knight, The MacIntyre Reader, Notre Dame Press, 1998, "Interview with Giovanna Borradori," 255–256.
