Јустине Дитрих је рођена 26. децембра 1636,[3] као ћерка Елијаса Дитриха, лутеранског свештеноучитеља у Ронштоку (данас Розтока, Пољска), у некадашњем шлеском војводству Јавор. Отац јој је умро 1650, када је имала 14 година. 1655. се удала за Кристијана Зигемунда, рачуновођу. Брачни пар је није имао деце током 42 године брака, и подржавали су једно друго у њиховим професионалним каријерама.
Каријера
1656–1672.
Са 20 година, Јустине је имала пролапс материце који је погрешно дијагностификован. Ово болно искуство ју је мотивисало да се едукује о акушерству,[1] и почела је праксу 1659,[1] када је замољена да помогне у једном случају проблематичног порођаја. До 1670. је као бабица пружала бесплатне услуге сиромашним женама у околини. База њене плаћајуће клијентеле је расла и укључивала трговачке и племићке породице.
1670–1701.
Насловна страна Зигемундиног уџбеника.
1670, Зигемунд је именована за Градску бабицу Легнице.[1] Услед њене успешне праксе као бабице и све шире базе клијената, Зигемунд је позвана у помоћ када је тумор грлића материце претио Лујизи, војводкињи од Легнице. Зигемунд је успешно уклонила тумор. Исте године, Мартин Кергер—њен бивши супервизор—ју је оптужио за небезбедне праксе приликом рађања. Кергерове колеге на медицинском факултету у Франкфурту на Одри су стале на Зигемундину страну, а Кергерове сопствене изјаве су демонстрирале да му недостају професионална знања заснована на практичним искуствима о женској репродуктивној анатомији, анатомији новорођенчади и порођају.[тражи се извор]
У Лајпцигу, Андреас Петерман је против ње измнео оптужбе сличне онима које је Кергер већ изнео, али имајући у виду његово компаративно професионално неискуство, Зигемунд је још једном успела да превазиђе ову претњу својој професионалној репутацији.
Зигемунд је ретко користила лекове или хируршке инструменте у својој пракси. До тренутка смрти, 10. новембра 1705. у Берлину, Зигемунд је породила готово 6.200 деце, по речима берлинског ђакона који је говорио на њеној сахрани.[1]
Дворска бабица (1690)
Цртеж изласка бебе са раменом напред.
Док је била у Холандији, Марија II Оранска је предложила Зигемунди да напише приручник за бабице.[1] Међутим, она је вероватно већ почела да саставља своју Дворску бабицу до тад.[4]
1689, Зигемунд је путовала из Хага у Франкфурт на Одри и предала је свој нацрт приручника медицинском факултету у Франкфурту на Одри. Факултет је одобрио њену медицинску документацију. У приручнику су се налазиле и ембриолошке и анатомске гравире Регниера де Графа и Говарда Бидлоа, што је увећало његову практичну корисност. Од априла до јуна 1689, заштитила је своја интелектуална права над овим делом добивши штампарске привилегије од електора Бранденбурга и Саксоније, као и од Цара Светог римског царства.
На основу белешки које је пажљиво састављала током порођаја, објавила је ауторативни акушерски текст под насловом Дворска бабица (нем.'Die Kgl. Preußische und Chur-Brandenburgische Hof-Wehemutter). 28. марта 1690. Европски универзитет Вијадрина у Франкфурту на Одри је сертификовао њену књигу.[3] Књига је написана у форми дијалога између ње и Кристине, ученице.[5]Дворска бабица је била систематична и заснована на доказима у свом представљању могућих компликација приликом порођаја, укључујући проблеме попут неповољног положаја бебе, проблема са пупчаном врпцом, предњачећом постељицом, као и решења ових проблема. У уџбенику, Зигемунд је изнела решење за порођај у случају изласка бебе са раменом напред, што је у то време била често врло опасна ситуација која је могла да доведе до смрти бебе, а потенцијално и мајке. Осмислила је дворучну интервенцију како би се беба ротирала у материци, док је један екстремитет фиксиран. Такође је (заједно са Франсоаом Морисоом) осмислила метод решавања проблема крварења предњачеће постељице, бушењем водењака.[6]
Након Зигемундине смрти, Дворска бабица је дочекала бројна реиздања, укључујући она у Берлину (1708) и Лајпцигу (1715. и 1724). Реиздања из 1723, 1741, 1752. и 1756. су такође укључивала наводе о случајевима са Кергером и Петерманом.
Дела
Die königl[ich-]preußische und chur-brandenb[urgische] Hof-Wehe-Mutter : das ist: ein höchst nöthiger Unterricht von schweren und unrecht stehenden Gebuhrten, in einem Gespräch vorgestellet, wie nemlich durch göttlichen Beystand, eine wohl-unterrichtete Wehe-Mutter mit Verstand und geschickter Hand dergleichen verhüten, oder wanns Noth ist, das Kind wenden könne ; mit einem Anhange heilsamer Arzney-Mittel und ... Controvers-Schriften vermehret .... Berlin: Rüdiger, 1723 дигитално издањеУниверзитетске и државне библиотеке у Дизелдорфу.
Pulz, Waltraud (1994). "Nicht alles nach der Gelahrten Sinn geschrieben" : das Hebammenanleitungsbuch von Justina Siegemund : zur Rekonstruktion geburtshilflichen Überlieferungswissens frühneuzeitlicher Hebammen und seiner Bedeutung bei der Herausbildung der modernen Geburtshilfe [„Није све написано на научни начин” : бабицина књига упутстава од Јустине Зигемунд : за реконструкцију акушерског традиционалног знања раних модерних бабица и њихов значај у развоју модерног акушерства] (на језику: немачки). München: Münchner Vereinigung für Volkskunde. ISBN3-926844-14-0. OCLC214665051.
Pulz, Waltraud (1998). „Gewaltsame Hilfe? Die Arbeit der Hebamme im Spiegel eines Gerichtskonflikts (1680–1685)” [Forced help? The work of the midwife reflected in a court conflict (1680–1685)]. Ур.: Schlumbohm, Jürgen. Rituale der Geburt : eine Kulturgeschichte (на језику: немачки). München: Verlag C.H. Beck. ISBN3-406-42080-X. OCLC41327073.
