Од 1931. наступао у драмским и оперетним улогама у загребачком ХНК-у, гдје је 1936. постао стални члан. Његов смисао за сценску комику посебно је долазио до изражаја у карактерним улогама (Узоринац у Љубици А. Шеное; Томо у Молијèрову Умишљеном болеснику; Флориндо у Лашцу и Фабрицио у Крчмарици Мирандолини К. Голдонија), међу којима се посебно издвајају интерпретације Уга Тудешка у Дунду Мароју М. Држића и Мишча у Проданоме дедеку Антона Хамика. Био је врхунски тумач дијалекталних дела и кајкавског репертоара (Похаби у Диогенешу Т. Брезовачког и Грегур у Барону Тамбурлановићу), а велику популарност стекао је наступима у кабарету Дверце, за који је уједно написао и низ сатиричких, друштвенокритичких текстова, куплета и попевки.
Био је један од оснивача и водитеља Казалишта народног ослобођења (од краја априла 1942), а након рата отишао је у Београд (Хорват у На крају пута М. Матковића; Кланфар у Леди М. Крлеже; Кајгана у Женидби Н. В. Гогоља).
Био је ожењен глумицом Ивком Рутић, са којом је заједно био у партизанима. Новембра 1943. године, родила се њихова ћерка Дина Рутић, која је такође била глумица и супруга глумца Зорана Радмиловића.
