У звање асистента на Филозофском факултету у Новом Саду изабрана је 1963. на предметима Средњовековна књижевност и Народна књижевност. Изабрана је за ванредног професора 1979, а за редовног професора 1988. Била је и шеф Одсека за српску књижевност и координатор постдипломских студија.
Од посебне важности су њени радови на тему убистава владара у функцији слојевитог и тоталног поимања културног и књижевног амбијента нашег средњег века. Магистрирала је са тезом „Мотив о рођењу Сибињанин Јанка у старој и народној књижевности”, а докторирала радом „Прича о Косовском боју”. Била је гостујући професор на универзитетима у Берлину, Халеу и Регензбургу.
У својим делима неговала је критицизам као велику вредност, а њена нова читања познатих старих рукописа и докумената, удружена са проналасцима нових извора, доносила су значајне научне резултате. Главна тема којом се бавила је компаративно изучавање средњовековне и народне књижевности, односно међусобних утицаја и прожимања народне и писане књижевности. Истраживала је животе личности које су обележиле средњовековну српску историју, а посебно књижевност, било да су сами стварали или су о њима писана књижевна дела. Систематски је изучавала Хронике грофа Ђорђа Бранковића и овој теми је посветила више чланака и обимнијих студија. Последње објављено дело, Грех и казна Божија, о судбинама, биткама и предањима српског средњег века, чини низ веома значајних радова који су били расути по разним часописима и зборницима. Многобројне генерације студената памтиће је као изузетну професорку, а историчари књижевности као врхунског стручњака чија дела су незаобилазна у проучавању српске средњовековне књижевности.
.jpg)
