Бохемија је христијанизована крајем 9. до 10. века, а најранија писана дела повезана са краљевством Бохемија су средњолатинска дела написана од 12. до 13. века (са изузетком латинске Легенде о хришћанима, наводно из 10. века, али сумњиве аутентичности). Највећи део дела из овог периода су хронике и хагиографије. Боемске хагиографије се фокусирају искључиво на боемске свеце (Св. Људмила, Вацлава, Прокопије, Ћирило и Методије и Адалберт), иако су бројне легенде о боемским свецима писали и страни аутори. Најважнија хроника тог периода је Chronica Boemorum (Боемска хроника) од Козме, иако својим темама приступа имајући на уму тадашњу савремену политику и покушаје да се легитимише владајућа династија. Козмино дело је ажурирало и проширивало неколико аутора у другој половини 12. и током 13. века.
Током прве половине 13. века, Премислидски владари Чешке проширили су свој политички и економски утицај на запад и дошли у контакт са политичким и културним краљевствима западне Европе. Ова културна размена била је очигледна у књижевности кроз увођење немачке дворске поезије, или Минесанга, у другом делу 13. века. Међутим, након убиства Вацлава III и каснијих превирања у краљевству 1306. године, чешки племићи су се удаљили од немачке културе и тражили књижевност на свом матерњем језику. Упркос томе, немачки је остао важан књижевни језик у Бохемији све до 19. века. Ова нова литература на чешком језику састојала се углавном од епске поезије две врсте: легенде и витешког епа, обе засноване на апокрифним причама из Библије, као и на хагиографским легендама ранијих периода. У овом периоду први пут је развијена и проза: административни и наставни текстови, што је захтевало развој обимнијег и специјализованијег речника; из овог времена потичу први чешко-латински речници. Обимне хронике, од којих су најупечатљивији примери Далимилова хроника и Chronicon Aulae Regiae (Збраславска хроника), написана је и уметничка проза (нпр. Смил Флашка из Пардубића и Јоханес фон Саз).
Реформација
Хуситска револуција из 15. века створила је дефинитиван прекид у књижевној еволуцији чешке књижевности и формира своју засебну историју унутар чешке књижевности. Главни циљ ове литературе био је да саопшти и аргументује одређену верску доктрину, а њен облик је углавном био проза. Теолошки спис Јана Хуса први пут се јавља почетком 15. века; писао је најпре на латинском, касније на чешком, и ова подела је остала и током већег дела каснијег периода: поезија и интелектуална проза користиле су првенствено латински језик, док је популарна проза писана на чешком или немачком. Хусови списи се фокусирају на техничка, теолошка питања; међутим, он је објавио скуп својих чешких проповеди и створио правила ортографије и граматике која ће се користити за стварање основа модерног чешког у 17. и 18. веку.[3][4] Од књижевних дела радикалне таборитске фракције остали су само фрагменти – то су углавном биле латинске апологије које су браниле таборитске доктрине (Микулаш Бискупец из Пелхримова, Петр Челчицки). Уопштено говорећи, Хуситски списи су се разликовали од претходне ере по фокусирању на друштвена питања – њихову публику чинили су нижи и нижи средњи слојеви. Написана су и дела која бране католицизам и нападају хусите утраквисте, а један пример су дела Јана Рокикана. Хуситски период је развио и жанр чешких религиозних песама као замену за латинске химне и литургију, нпр. Јистебничка постава, Јистебнички славопоји.
Након избора Ђорђа од Подебрадија на чешки престо након хуситских ратова,[5] нови културни талас захватио је Чешку. Хуманизам је у класицима антике видео идеал за књижевност и културу. Главна одлика књижевности овог периода је надметање између католика који пишу на латинском, нпр. Бохуслав Хасиштејнски из Лобковице и Јан Дубравиус) и протестанти који пишу на чешком, нпр. Викторин Корнел из Вшехрдија и Вацлав Хајек. Нова књижевна средства подстакла су научнике, нпр. Велеславин, да конструише сложенију граматичку структуру, засновану на латиници, као и прилив позајмљеница. Гутенберговаштампарија учинила је књиге и памфлете приступачнијим, што је полако мењало статус књижевности у друштву.
^„The Royal Route”. Královská cesta. Архивирано из оригинала 24. 9. 2019. г. Приступљено 11. 7. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Литература
Česká literatura od počátků k dnešku, by Jiří Holý, Jaroslava Janáčková, Jan Lehár, Alexandr Stich (Nakladatelství Lidové noviny, 2004) ISBN80-7106-308-8
Holý, Jiří, Writers Under Siege: Czech Literature since 1945. Sussex Academic Press, 2007 [1]
Weiskopf, Franz Carl. Hundred towers: a Czechoslovak anthology of creative writing. New York : L.B. Fischer, 1945.
Zeman, J. K. (1973). „The Rise of Religious Liberty in the Czech Reformation”. Central European History. 6 (2): 128—147. doi:10.1017/S0008938900015922.
Morée, Peter C. A. (2011). „Česká reformace u nás v cizině”. www.christnet.eu (на језику: чешки). Приступљено 8. 9. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Nodl, Martin (2010). „Summary”. Ур.: Horníčková, Kateřina; Šroněk, Michal. Umění české reformace (1380–1620) [The Art of the Bohemian Reformation (1380–1620)]. Praha: Academia. стр. 530—531. ISBN978-80-200-1879-3.
„Kruh českých duchovních tradic”. veritas.evangnet.cz (на језику: чешки). VERITAS – historická společnost pro aktualizaci odkazu české reformace. Приступљено 8. 9. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Just, Jiří (2013). „Die Kralitzer Bibel”. Ур.: Bahlcke, Joachim; Rohdewald, Stefan; Wünsch, Thomas. Religiöse Erinnerungsorte in Ostmitteleuropa: Konstitution und Konkurrenz im nationen- und epochenübergreifenden Zugriff. Akademie Verlag. стр. 367. ISBN978-3-05-009343-7.
Bělina, Pavel; et al., ур. (2012). „Duchovenstvo v Českých zemích”. Kronika Českých zemí (на језику: чешки) (4th updated изд.). Praha: Fortuna Libri. стр. 177. ISBN978-80-7321-651-1.
Nodl, Martin (2010). „Česká reformace [Bohemian Reformation]”. Ур.: Horníčková, Kateřina; Šroněk, Michal. Umění české reformace (1380–1620) [The Art of the Bohemian Reformation (1380–1620)] (на језику: чешки). Praha: Academia. стр. 20—23. ISBN978-80-200-1879-3.
Hledíková, Zdeňka (2009). „Karel IV. a církev”. Svět české středověké církve (на језику: чешки). Praha: Argo. стр. 179—180. ISBN978-80-257-0186-7.
Holeton, David Ralph (2010). „Liturgický život české reformace”. Ур.: Horníčková, Kateřina; Šroněk, Michal. Umění české reformace : (1380–1620) (на језику: чешки). Praha: Academia. стр. 219—220. ISBN978-80-200-1879-3.
{{cite book|last1=Pekař|first1=Josef|title=Dějiny naší říše (se zvláštním zřetelem ke královstvím a zemím v říšské radě zastoupeným)|date=2011|publisher=Nakl. Elka Press|location=Praha|isbn=978-80-87057-11-7|pages=67–68|edition=2. opr. vyd.|la
Dankovičová, Jana (1999). „Czech”. Handbook of the International Phonetic Association (9th изд.). International Phonetic Association/Cambridge University Press. ISBN978-0-521-63751-0.
Mathesius, Vilém (2013). A Functional Analysis of Present Day English on a General Linguistic Basis. De Gruyter. ISBN978-90-279-3077-4.
Maxwell, Alexander (2009). Choosing Slovakia: Slavic Hungary, the Czechoslovak Language and Accidental Nationalism. Tauris Academic Studies. ISBN978-1-84885-074-3.
Wilson, James (2009). Moravians in Prague: A Sociolinguistic Study of Dialect Contact in the Czech. Peter Lang International Academic Publishers. ISBN978-3-631-58694-5.