Најранији помен Цуца налазимо у которским споменицима из 1431, као и у цетињској хрисовуљи с краја 15. вијека. У турским дефтерима из 16. вијека спомињу се као село са три водеће махале. Они су једно од највећих племена са подручја старе Црне Горе. Област им се дијели на Веље и Мале Цуце. Главнина становника по предању су досељеници из Куча (Мале Цуце) и из Херцеговине, Чарађа (Велике Цуце). Досељени су према предањима у периоду између краја 15. и почетка 17. вијека.[1]
Према подацима Которанина Маријана Болице, Цуце су већ 1614. године имале 175 домова.[2]
Етимологија
Није поуздано утврђено поријекло назива Цуца. У литератури се могу наћи аргументи за албанску (лично мушко име Цуц), као и за словенску етимологију овог назива. У словенским језицима, нарочито код Словена на југоистоку Балкана (Македонија, Бугарска) постоје имена и топоними са основом цуц-. Крајем 9. вијека, један жупан средњовековне жупе Требиње звао се Чучимир. Из података о првим поменима Цуца, може се видјети да је још почетком 15. вијека, име Цуца било патроним.[3]
Племенска карта према стању из друге половине 19.вијека.
Цуце се први пут наводе у которском документу из 1431. године, кроз помен становника Влатка Витојевића из Цуца (Vlathicus Vitoevich de Zuçe);док се његов син Ђураш помиње 1488. године).
У Цетињској хрисовуљи Ивана Црнојевића наведене су границе Цуца према Ораховчанима и Риђанима:
„
Међа Ораховча и Цуца и Риђна: Почевши за 3мијно брдо и са ову страну Ђинова дола, и у Доброгорски Крст, и у врх Тисовца, и у Голију, и у Троглав, и у Бијели Студенац.
Са турском окупацијом 1497. Цуце су постале гранична област између херцеговачког и црногорског санџака. У турском дефтеру Црне Горе из 1521. године дио су Нахије Пјешивци. Највећем селу није уписано име али се на поуздано зна да се зове Калођурђевић, што закључујемо из наредног пописа из 1523. године. Осим њега пописана су села Војиновићи, Аладиновићи, Миоман, Буковик, Миловићи. Двије године касније, Цуце су пописане као село у Нахији Цетиње. Оно обухвата три махале Калођурђевић, Аладиновић и Војиновић, док је махала Буковик запустјела. Према истраживању Радуловића, у периоду између 1570. и 1582. године дошло је до нове друштвене динамике у племену, фузије два села у здржено "махала Аладин са Војиновићима", па су 1582. пописана два села, помеута здружена махала и махала Калођурђевићи. Ово одговара доцнијој подјели на Мале и Велике Цуце.[4]
Цуцке махале 1521. године су: Калођурђевићи, Војиновићи, Аладиновићи, Миловићи, Мијомановићи и Буковик;
1523: Калођурђевићи, Војиновићи и здружена „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“, док је Буковик празан;
1529-1536: Калођурђевићи, Војиновићи и здружена махала „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“;
1570: Калођурђевићи, Војнолићи, Аладин;
1582: Калођурђевићи, и здружена „ махала Војиновићи са махалом Аладин“;
Марјан Болица млетачки племић у опису Скадарског санџака из 1614. године наводи да су Цуце су најбројније племе Катунске нахије, са 175 кућа те 237 војника, под командом Вула и Ника Раичевих. Ово је био и врхунац старог племена Цуца, јер од 1620. године почиње демографски пад. Тек након што су се доселили досељеници из Чарађа и Куча умножили, племе поново добија на снази, од половине 18. вијека.
Из Цуца је највећи црногорски јунак Никац од Ровина, који је вјечну славу стекао обилићевским упадом у табор Осман-паше босанског на Чеву 1756. године, са својих 40 сабораца, и том приликом убио пашу, изазвао расуло у турским редовима и омогућио Србима да извојују величанствену побједу над надмоћнијим непријатељем.
да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало!
^Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, УДАР ТУРАКА НА СЕЛО ТРЊИНЕ 1717, стр. 493.,. Цетиње: Светигора.
