Табан на фитиљ

Рана немачка мускета са табаном на фитиљ.

Табан на фитиљ (енгл. matchlock) је врста механизма за опаљивање код примитивног ручног ватреног оружја - аркебуза и мускета, који је коришћен од 15. до почетка 18. века (у Европи), а у Азији све до средине 19. века. Овај механизам пали барутно пуњење фитиљем, по којем су прве пушке називане фитиљачама.[1][2]

Развој

Табан је механизам за опаљење барутног пуњења код ручног спорометног ватреног оружја које се пуни спреда (аркебуза, мускета). У почетку реч табан означавала је само дашчицу (у облику стопала) која је повезивала делове за опаљење, а касније се тим именом називао цео механизам за опаљење. Табан се намештао са стране задњег дела цеви и усадника. Развој табана текао је упоредо са развојем ручног ватреног оружја и утицао је на побољшање сигурности и брзине гађања. Врсте и облици табана зависили су од времена и места израде. Разликују се 4 основна механизма опаљивања: табан на фитиљ, на коло, на кремен и на капислу.[1]

Механизам

Табан на фитиљ (енгл. matchlock) пали барутно пуњење фитиљем, по којем су прве пушке називане фитиљачама. Појавио се у 15. веку на првом ручном оружју (аркебуза и мускета). Најпростији табан била је полуга у виду слова "S" која се окретала око попречне осе. Кроз ороз или кокот[а] (горњи део полуге) провлачио се фитиљ и причвршћивао завртњем. Пред борбу фитиљ се палио и тиме је оружје било спремно за дејство. Притиском на доњи део полуге (обарач) кокот са запаљеним фитиљем спуштао се и палио припалу (од црног барута) у посебном удубљењу задњег дела цеви (фаљи) или у посебној посуди (чанку), а одатле је пламен, кроз отвор на задњем делу цеви, палио барутно пуњење у цеви. Сложенији табан имао је табанску дашчицу, табански чанак са поклопцем (за смештај припале), полуге, ороз с фитиљем и обарачу.[1][2]

Предности и мане

И поред више недостатака (осетљивост фитиља на влагу; отежано пуњење пушке, јер је стрелац морао да носи ватру или запаљен фитиљ; отежано нишањење, због дима од запаљеног фитиља), табан је, у односу на ранији начин паљења припале (приношењем руком усијаног гвожђа, жара, запаљеног труда или фитиља) имао многе предности (проста конструкција, јефтина израда и већа сигурност опаљења), па је задржан све до почетка 18. века, а делимично и у 19. веку (јапанске аркебузе са табаном на фитиљ коришћене су све до Мејџи реформи 1869).[1] Упоредо са фитиљачама, коришћене су и знатно сложеније и скупље колашице - које су биле доступне само елитним јединицама и коњици, све док их нису замениле ефикасније кремењаче.[2]

Употреба

Аркебузе и мускете са табаном на фитиљ називају се пушкама фитиљачама. Пошто је фитиљ био осетљив на влагу, проценат затајивања (неопаљивања) био је велики (до 40%). Гађало се куглицом, па је заптивање цеви било слабо, а губитак барутних гасова велики, што је смањивало почетну брзину и домет зрна (до 200 м), а тачност гађања (није било нишана) износила је око 27%. Зато је на почетку 16. века један мускетар долазио на 10 копљаника, а гађало се искључиво плотуном.[3]

Напомене

  1. ^ Обе речи значе: петао. Ороз на турском, а кокот на архаичном српском језику.

Референце

  1. ^ а б в г Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија 9. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 589. 
  2. ^ а б в Бајем, Мишел (1990). Оружје и оклопи. Београд: Вук Караџић. стр. 38—39. ISBN 86-307-0312-1. 
  3. ^ Никола Гажевић, Војна енциклопедија 7, Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 548-550

Литература

Спољашњи извори