У Србији је остао запамћен као одличан организатор на медицинском пољу, стручни писац, јавни радник, филантроп, а као учесник ратова које је Србија водила за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године и као трупни лекар Једанаестог пешадијског пука, са којим је учествовао у свим борбама, својим пожртвованим радом стекао симпатије целе дивизије.[2]
Живот и каријера
Рођен је у Београду 18. октобра 1878. године у коме је провео детињство и завршио основно школовање и Прву београдску гимназију 1897. године. Медицину је студирао на Медицинском факултету у Бечу. Након дипломирања на Медицинском факултету у Бечу 1904. године, са дипломом лекара вратио се у Београд и у њему, после одслужења војног рока, отворио приватну праксу 1905. године.[1]
Као младић, био је активан у Сефардској општини као члан сефардског академског друштва Есперанса.[1]
У Беч се поново вратио, овога пута на три године, да би специјализoвaо гинеколгију и акушерство.
По повратку у Београд, наставио је да се бави поред приватне праксе и радом на гинеколошком и хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду, као секундарни лекар у тој установи.
У Балканским ратовима и Првом светском рату који је Србија водила за ослобођсње и уједињење од 1912. до 1918. године међу 600 Јеврејакоји су узели активно учешће у чину санитетског мајора учестовао и др Алкалај, прво на тлу Србије у свим борбама, на Церу, Громади и Проупљу, а потом и у повлачењу преко Албаније и на Солунском фронту у чину потпуковника.[3]
После рата у ноовооснованој Краљевини Југославији, понуђен му је положај шефа гинеколошког одељења у Скопљу, али он ту дужност није прихватио и остао је у Београду.[4]
Као лекар, др Алкалај се подједнако бавио практичним радом са пацијентима и медицинском науком како у миру тако и у ратовима с почетка 20. века.
У слободно време осим у сефардској општини и у Савезу јеврејских општина, др Алкалај је био активан и у ложи Бенеи Берит Србија и у Управном одбору Удружења резервних официра и ратника које је, током 1924. године представљао на конгресу Међусавезничке федерације ратника у Лондону.
Пре ратова с почетка 20. века др Алкалај је као београдски лекар учествовао у организовању конгреса оперативне медицине у Београду (1911).
За време ратова од 1912. до 1918. године, био је трупни лекар XI пешадијског пука а потом и санитетски мајор, командир дивизијског завојишта Шумадијске дивизије I позива. После пробоја Солунског фронта форсираним маршом са својом јединицом прешао је пут од Солуна до Темишвара, преко непроходних и разривених путева,[2] као реконвалесцент након прележаног тифуса.
Председник Београдске сефардске општине
У Београдској сефардској општини прво је 15 година био члан управе да би касније био изабран и за председника (1927-1929). За време његовог управљања Београдском сефардском општином:
изграђен споменик на београдском сефардском гробљу, посвећен српским Јеврејима палим у ратовима 1912-1918.
извршена реформа општинских правила, која су омогућила учешће већег броја грађана у јавним пословима Општине.
Председника Црквено-школске јеврејске општине
У периоду од 1927. до 1929. године др Алкалај је обављао и дужност председника Црквено- школске јеврејске општине, и активно учествовао у успостављању јеврејских омладинских институција: школе, књижаре, дечијег вртића, пружању лекарске помоћи сиромашној деци и омладини.[6]
Чланство у другим организацијама
Др Алкалај је био и активан члан у бројним организацијама, од којих су значајније:[1]
Др Алкалај је остао упамћен по великим организационим способностима и по пажљивом вођењу финансија организација на чијем челу је био. Заговарао је тесну сарадњу Ашкеназа и Сефарда и укључивање сефардских организација у ционистички покрет.[1]
Библиографија
О садашњем односу између хирургије и примаљства (акушерства), Београд 1910.
Један активни санитетски официр: о војносанитетском искуству наших ратова и о реформи нашег војног санитета, Београд 1922.
Здрава и болесна жена: са 40 слика у тексту, Београд 1928.
