• Појачавање вандредног стања у одређеним областима Пекинга извршено силом од 3. јуна 1989. (проглашено од 20. мај 1989. (1989-05-20) – 10. јануар 1990. (1990-01-10), 7 месеци и 3 недеље) • Десетине мртвих и стотине повређених од војног и полицијског особља (у немирима и несрећама)
• Демонстранти (већином радници) и демонстранти барикадирали трупе Народноослободилачке армије и недужни цивили у околини упуцани од трупа НОА (већином 38. армија) на неколико места у Пекингу али изван трга Тјенанмен, стотине убијених, још више рањених • Непотврђени извештаји неколико изолованих смрти цивила у близини трга Тјенанмен • Демонстранти (већином студенти) се мирно повукли са трга Тјенанмен након преговора са НОА • Вође протеста и про-демократски активисти накнадно прогнани или осуђени • Демократски покрет забрањен • Џао Цијанг смењен • Ђанг Цемин унапређен • Економске санкције Запада и ембарго на увоз оружја НРК • Тржишне реформе одложене
• Контрола медија појачана • Политичке реформе заустављене
Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације[2] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству Комунистичке партије Кине. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[3][4] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. У извештају градске управе Пекинга је, 30. јуна 1989. године, саопштено да је "више десетина војника погинуло, 6.000 припадника снага реда рањено, више од 3.000 цивила рањено, а погинуло више од 200 цивила, међу којима 36 студената"[5].
Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[6]
Осудивши протесте као „контрареволуционарну побуну“, кинеска комунистичка влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[7][8] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[9]
Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[10] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[11] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[12][13] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[14]
Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[15]Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[16] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[17] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.[16]
Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[18]Џао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[19][20]
Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.
Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[21]
Референце
^Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
^Inside the Square, Cambridge University Press, 2021-04-30, стр. 117—121, Приступљено 2024-05-18
^"The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
^Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN978-1-4391-4938-6.
Calhoun, Craig C.; Jeffrey N. Wasserstrom and Elizabeth Perry (Editors) (1994). „Science, Democracy, and the Politics of Identity”. Popular Protest and Political Culture in Modern China. Westview Press. стр. 140—7. ISBN978-0-8133-2042-7. OCLC30623957.CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Cunningham, Philip J. (2010). Tiananmen Moon: Inside the Chinese Student Uprising of 1989. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN978-0-7425-6673-6.
Wu, Renhua (2009). 六四事件中的戒严部队 [Military Units Enforcing Martial Law During the June 4 Incident] (на језику: Chinese). Hong Kong: 真相出版社. ISBN978-0-9823203-8-9. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 16. 7. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
