Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он. Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва. — Еванђеље по Марку, 4:26-29
Тумачења
Чак и када човек спава, Царство Божије још увек расте. Оно расте због Бога, а не човека[2], и следи сопствени ред.[3]
Ова прича се може посматрати као повезана са причом о сејачу.[4] Ипак, за разлику од приче о сејачу, чини се да семе овде представља Царство Божије, а не Реч Божју, као што је случај у другој причи.[5]
Извори
^"Чим род дозрије, ево га са српом у руци и пожање га. Ко има уши да чује, нека чује."
^Richard N. Longenecker, The Challenge of Jesus' Parables, Eerdmans. 2000. ISBN978-0-8028-4638-9. стр. 97.
^James R. Edwards, The Gospel According to Mark, Eerdmans. 2002. ISBN978-0-85111-778-2. стр. 142-144.
^George R. Knight, Exploring Mark: A Devotional Commentary, Review and Herald Pub Assoc. 2004. ISBN978-0-8280-1837-1. стр. 107-108.
^Klyne Snodgrass, Stories with Intent: A comprehensive guide to the parables of Jesus, Eerdmans. 2008. ISBN978-0-8028-4241-1. стр. 213.