У апстрактној алгебри, поље је алгебарска структура у којој операција сабирања, одузимања, множења и дељења (осим дељења нулом) могу да се спроводе, и важе иста правила која су позната из стандардне аритметике.
Сва поља су прстенови, али нису сви прстенови поља. Поља се разликују од прстенова највише по захтеву да је дељење могуће, али и, данас, по захтеву да је операција множења на пољу комутативна.
Поље је комутативан прстен (F, +, *) такав да 0 није једнако 1 и сви елементи из F изузев 0 имају мултипликативни инверз. (Ваља имати у виду да су 0 и 1 неутрали за + и * редом, и могу се разликовати од реалних бројева 0 и 1).
Дефиниција 3
Експлицитно, поље дефинишу следећа својства:
Затвореност скупа F у односу на + и *
За свако a, b из F, и a + b и a * b припадају F (или формалније, + и * су бинарне операције на F).
И + и * су асоцијативне
За свако a, b, c из F, a + (b + c) = (a + b) + c и a * (b * c) = (a * b) * c.
И + и * су комутативне
За свако a, b из F, a + b = b + a и a * b = b * a.
Операција * је дистрибутивна над операцијом +
За свако a, b, c, из F, a * (b + c) = (a * b) + (a * c).
Постојање адитивног неутрала
Постоји елемент 0 у F, такав да за свако a из F, a + 0 = a.
Постојање мултипликативног неутрала
Постоји елемент 1 у F различит од 0, такав да за свако a из F, a * 1 = a.
Постојање адитивних инверза
За свако a из F, постоји елемент −a из F, такав да a + (−a) = 0.
Постојање мултипликативних инверза
за свако a ≠ 0 из F, постоји елемент a−1 из F, такав да a * a−1 = 1.
Захтев да је 0 ≠ 1 осигурава да скуп који садржи само један елемент није поље. Директно из аксома, може се показати да (F, +) и (F − {0}, *) су комутативне групе (абелове групе) и да су стога адитивни инверз −a и мултипликативни инверз a−1 јединствено одређени са a. Међу другим корисним правилима су
−a = (−1) * a
и општије
−(a * b) = (−a) * b = a * (−b)
као и
a * 0 = 0,
сва ова правила су позната из елементарне аритметике.
Ако се изузме захтев за комутативношћу операције * разликују се горња комутативна поља од некомутативних поља.
Историја
Концепт поља је увео Дедекинд, који је користио немачку реч Körper (тело) за овај појам. Он је такође први дефинисао прстенове, али израз прстен (Zahlring) је увео Хилберт.[1]
Примери
Комплексни бројевиC, у односу на уобичајене операције сабирања и множења. Поље комплексних бројева садржи следећа подпоља:
Поље алгебарских бројева је коначно проширење поља рационалних бројева Q, то јест, поље које садржи Q које има коначну димензију као векторски простор над Q. Свако такво поље је изоморфно подпољу од C, и сваки такав изоморфизам индукује идентитет на Q. Ова поља су врло важна у теорији бројева.
Постоји (до наизоморфизам) тачно једно коначно поље са q елемената, за сваки коначан број q који је степен простог броја, q≠ 1. (Не постоји коначно поље са другим бројем елемената.) Ово се обично означава са Fq. Таква поља се обично називају поља Галоа.
Ако је дат прост број p, скуп целих бројева по модулу p је коначно поље са p елемената Z/pZ = Fp = {0, 1, ..., p − 1} где су операције дефинисане извођењем операција у Z, дељењем са p и узимањем остатка; види: модуларна аритметика.
Ако је p = 2, добијамо најмање поље, F2, које има само два елемента: 0 и 1. Може се дефинисати са две Кејлијеве табеле
Нека су E и F два поља, и F је подпоље од E. Нека је x елемент из E који није у F. Тада постоји најмање подпоље од E које садржи F и x, што се означава са F(x). Кажемо да је F(x) просто проширење од F. На пример, Q(i) је подпоље C које се састоји од свих бројева облика a + bi где су и a и b рационални бројеви.
За дато поље F, скуп F(X) рационалних функција променљиве X са коефицијентима из F је поље.
Ако је F поље, и p(X) је нерастављив полином у прстену полиномаF[X], тада је коефицијент F[X]/<p(X)>, где <p(X)> означава идеал генерисан са p(X), поље са подпољем изоморфним са F. На пример, R[X]/<X2 + 1> је поље (изоморфно пољу комплексних бројева). Може се показати да је свако просто алгебарско проширење од F изоморфна пољу овог облика.
Kiernan, B. Melvin (1971), „The development of Galois theory from Lagrange to Artin”, Archive for History of Exact Sciences, 8 (1-2): 40—154, MR1554154, doi:10.1007/BF00327219
Kuhlmann, Salma (2000). Ordered exponential fields. Fields Institute Monographs. 12. American Mathematical Society. ISBN978-0-8218-0943-3. MR1760173.
Tits, Jacques (1957), „Sur les analogues algébriques des groupes semi-simples complexes”, Colloque d'algèbre supérieure, tenu à Bruxelles du 19 au 22 décembre 1956, Centre Belge de Recherches Mathématiques Établissements Ceuterick, Louvain, Paris: Librairie Gauthier-Villars, стр. 261—289