U matematici, a posebno u kompleksnoj analizi, Rimanova površina je jednodimenziona kompleksna mnogostrukost. Ove površine je prvi proučavao Bernhard Riman, te po njemu nose ime. Rimanove površine se mogu smatrati deformisanim verzijama kompleksne ravni: lokalno blizu svake tačke izgledaju kao segmenti složene ravni, ali globalna topologija može biti sasvim drugačija. Na primer, one mogu izgledati kao sfera ili torus ili nekoliko listova zalepljenih zajedno.
Svaka Rimanova površina je dvodimenzionalna realna analitička mnogostrukost (tj. površina), ali sadrži više struktura (konkretno kompleksne strukture) koje su potrebne za nedvosmislenu definiciju holomorfnih funkcija. Dvodimenzionalna realna mnogostrukost se može pretvoriti u Rimanovu površinu (obično na nekoliko neekvivalentnih načina) ako i samo ako je ona orijentisana i merljiva. Dakle, sfera i torus prihvataju složene strukture, dok Mebijusova traka, Klejnova boca i realna projektivna ravan to ne čine.
Geometrijske činjenice o Rimanovim površinama su veoma intuitivne, i one su često motivacija za generalizaciju do drugih krivih, mnogostrukosti ili varijeteta. Teorema Riman-Roča je sjajan primer ovog uticaja.
Rimanova površina je orijentisanamnogostrukost (realne) dimenzije dva - dvostrana površ - zajedno s konformalnom strukturom. Ponovo, mnogostrukost znači da je lokalno u bilo kojoj tački x iz X, prostor homeomorfan na podskupu realne ravni. Dodatak „Rimanova” označava da X poseduje dodatnu strukturu koja omogućava merenje ugla na mnogostrukosti, naime, ekvivalentnu klasu takozvanih Rimanovih metrika. Dve takve metrike smatraju se ekvivalentnim ako su uglovi koje mere jednaki. Izbor klase ekvivalencije metrika na X je dodatni podatak konformalne strukture.
Kompleksna struktura stvara konformalnu strukturu odabirom standardne Euklidske metrike date na kompleksnoj ravni i prenoseći je u X pomoću grafikona. Teže je pokazati da konformalna struktura određuje kompleksnu strukturu.[1]
Reference
^See (Jost 2006, Ch. 3.11) for the construction of a corresponding complex structure.
Papadopoulos, Athanase, ур. (2007), Handbook of Teichmüller theory. Vol. I, IRMA Lectures in Mathematics and Theoretical Physics, 11, European Mathematical Society (EMS), Zürich, ISBN978-3-03719-029-6, MR2284826, doi:10.4171/029
Papadopoulos, Athanase, ур. (2009), Handbook of Teichmüller theory. Vol. II, IRMA Lectures in Mathematics and Theoretical Physics, 13, European Mathematical Society (EMS), Zürich, ISBN978-3-03719-055-5, MR2524085, arXiv:math/0511271, doi:10.4171/055
Papadopoulos, Athanase, ур. (2012), Handbook of Teichmüller theory. Vol. III, IRMA Lectures in Mathematics and Theoretical Physics, 19, European Mathematical Society (EMS), Zürich, ISBN978-3-03719-103-3, doi:10.4171/103
Siegel, Carl Ludwig (1955), „Meromorphe Funktionen auf kompakten analytischen Mannigfaltigkeiten”, Nachrichten der Akademie der Wissenschaften in Göttingen. II. Mathematisch-Physikalische Klasse, 1955: 71—77, ISSN0065-5295, MR0074061
Hamilton, W. R. (17. 10. 1856), Letter to John T. Graves "On the Icosian". Collected in Halberstam, H.; Ingram, R. E., ур. (1967), Mathematical papers, Vol. III, Algebra, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 612—625
Lando, Sergei K.; Zvonkin, Alexander K. (2004), Graphs on Surfaces and Their Applications, Encyclopaedia of Mathematical Sciences: Lower-Dimensional Topology II, 141, Berlin, New York: Springer-Verlag, ISBN978-3-540-00203-1, Zbl1040.05001. See especially chapter 2, "Dessins d'Enfants", pp. 79–153.
Schneps, Leila; Lochak, Pierre, ур. (1997), Geometric Galois actions II. The inverse Galois problem, moduli spaces and mapping class groups. Proceedings of the conference on geometry and arithmetic of moduli spaces, Luminy, France, August 1995, London Mathematical Society Lecture Note Series, 243, Cambridge University Press, ISBN0-521-59641-6, Zbl0868.00040