Последњи валцер у Сарајеву или Лепа епоха (фр. Belle epoque) је југословенски филм из 1990. године. Режирао га је Никола Стојановић, који је написао и сценарио уз сарадњу Небојше Пајкића. Иако је филм снимљен 1990. године чекао је премијеру све до 2007. године на Фестивалу у Новом Саду.[1]
Радња
Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!Последњи валцер у Сарајеву је осврт на време бурних дешавања на Балкану — између 1910. и 1914. године — из визуре првог босанског филмског сниматеља Антона Валића. Њега је покретним сликама опчинио француски сниматељ Луј де Бери, који је у Босну донео прву филмску камеру. Филм прати Валићево сазревање и причу о Сарајеву, освојено новим начином живота — аутомобилима, кабареима, декаденцијом, шпијунима, профитерима. Прича прати време пред Први светски рат, атентаторе и припреме за атентат на Франца Фердинанда који ће бити увод у катастрофу општих размера, али и одрастање и сазревање Антона Валића. Ова „драматична комедија“ завршава се атентатом 28. јуна 1914. у Сарајеву. који је Валић снимио, оставивши у историјској архиви аутентичне снимке.[1][2]
Улоге
Занимљивост
Извршни продуцент Михаило Тодоровић је открио као је филм могао да буде заувек уништен:
Филм је снимљен још 1990. године, а обрада је почела 1991. године, пар месеци пре рата у Босни и Херцеговини. Током опсаде Сарајева, постојала је велика опасност, да снимљени материјал буде уништен. Филмски негативи били су у „Јадран Филму“ у Загребу, а радни материјал у „Босна филм“ у Сарајеву. Онда је продуцент Бакир Тановић одлучио да материјал узме, пребаци га у своју кућу и тако сачува од уништења. Колико је тај његов потез био судбоносан за филм, говори и податак да су током рата сви радни материјали у „Босна филму“ уништени.
Референце
Спољашње везе
