Осипаоница лежи јужно од Смедерева. Први подаци о овоме насељу постоје из доба аустријске владавине. На карти из тога доба (1718—1739.) унето је насеље место Ossiptanize. Касније се, у првим десетинама 19. века, у арачким списковима помиње Осипаоница која је имала 1818. године 57, а 1822. године 64 куће. У Осипаоници се налазила некада турска пошта и посада жандармерије. Цркву брвнару подигао је 1826. године кнез Милош Обреновић.[2][3] По његовом наређењу градила су га двојица осуђеника из Лозовика. Храм је наводно подигнут на месту где је старином био манастир Лалић, а налазио се на међи два села, Осипаонице и Лугавчине. Та црква се зове и "Покајница", јер је кнез Милош хтео по народном предању да се искупи, што је дао да се убију његове слуге код тамошњих свињских обора, за које се доцније показало да су били невини.
Осипаоница се први пут помиње 1516. године и то у Смедеревском Дефтеру(попис становниства за време Турака).
Године 1846. село је имало 147 кућа, а по попису из 1921. године у селу било 663 куће са 3448 становника.[4]
Осипаоница није била одувек на данашњем месту. Село је, по предању, раније било источно од Језаве, између Језаве и Мораве, на месту, које се зове Старо Село.
Због врло честих поплава које су плавиле село и наносиле му велике штете, књаз Милош је наредио да се оно премести на леву обалу Језаве, на данашње место, где су им била имања. У Старом Селу су се доселиле прве породице:
Радошевића и Грабћића (Петровића) које су становале у кућама сламарима. Предање вели да је у селу тада било само неколико кућа.
Најстарије породица Радошевићи, старином је из Старе Србије. Становали су у Старом Селу и за време Турака су бежали у Збег, северно од данашње Осипаонице.
Грабчићи (Петровићи) су старином из Грабовца (топлички). У старије породице убрајају се и Клапићи (Бранковићи) досељени из Баната. (наведени подаци од 1818-1925. године).[5]
У насељу Осипаоница живи 2861 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 40,9 година (40,0 код мушкараца и 43,0 код жена). У насељу има 1107 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
^Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница
^Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927)„Напредак Панчево“
„Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).
Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Напомена
У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.
Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.
Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.
.svg)
