Његова дела су углавном стварана у стилу модерне, а био је подједнако познат и као урбаниста. Студије архитектуре започео је у Будимпешти 1915,[1] а након прекида због 1. светског рата, наставио их је у на Чешком техничком универзитету у Прагу, где је дипломирао 1923. и радио до 1934. као архитекта. Вратио се у земљу и живео у Лападу код Дубровника. Године 1943 се прикључује НОП-. Од октобра 1944. радио је на обнови земље као начелник Архитектонског одељења савезног Министарства грађевина. Крајем 1945. постављен је за директора Урбанистичког завода НР Србије, а после одвајања засебног Урбанистичког завода Београда постаје његов први директор и главни архитекта града. У јесен 1948. преузима дужност редовног професора за урбанизам на Архитектонском факултету Техничке високе школе у Београду.
Био је дописни члан САНУ од 1961. и ЈАЗУ од 1963, а 1962. је добио Октобарску награду града Београда. Добио је Седмојулску награду за животно дело 1964. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом 1965. године, а те године је постао и редовни члан САНУ. Био је и почасни дописни члан РИБА (Краљевски институт британских архитеката).
1968. је постхумно добио Октобарску награду за урбанистичке концепције по којима је грађен Нови Београд. Током 2022. у Галерији САНУ приређена је вишемесечна изложба „Никола Добровић – Под заставама модерних покрета”.[2]
