Постао је краљ после смрти свога оца, краља Алберта I, у алпинистичкој несрећи. После немачке окупације Белгије у Другом светском рату1940. одбио је да оде у избеглиштво са белгијском владом. Немци су га интернирали у дворац Лакен, а 1944. су га са целом породицом пребацили у Немачку, па у Аустрију. Ослобођен је маја 1945. После рата, Парламент га је оптужио да се за време рата понашао равнодушно према окупаторима. Потсткнути народним протестом, посланици су га прогласили недостојним да буде краљ. Живео је у егзилу у Швајцарској од 1945—1950, када је референдумом одлучено да му се дозволи повратак. Криза краљевине се наставила. Против краља су били радници левичари из индустријске Валоније.[3]
Краљ је абдицирао 16. јула 1951. у корист двадесетогодишњег сина Бодуена, који је постао краљ Бодуен I. Леополд је утицао на владање свога сина све до његове женидбе 1960. После тога живео је у дворцу Аржентеј бавећи се науком и путовањима.[4]