Коља Мићевић
Фотографија Мићевића са својим делима из 2009.
Лични подаци
Датум рођења	(1941-02-15)15. фебруар 1941.
Место рођења	Бања Лука, Краљевина Југославија
Датум смрти	17. новембар 2020.(2020-11-17) (79 год.)
Место смрти	Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина

Коља Мићевић (Бања Лука, 15. фебруар 1941 — Бања Лука, 17. новембар 2020) био је српски преводилац, пјесник, есејиста и публициста. Живио је и радио у Паризу. Био је члан Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Републике Српске и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Мићевић је превео Дантеову Божанствену комедију на француски и српски језик, комплетан поетски опус Едгара Алана Поа, готово све класике и друге релевантне француске пјеснике, Ризницу Брунета Латинија, неколико средњовјековних романа у стиху, сонете Францета Прешерна, поједина дјела Федерика Гарсија Лорке и многе друге преводе. Поред преводилачког рада писао је поезију на српском и француском језику, есеје, музиколошка дјела, чланке, огледе о преводилаштву и публицистичка дјела.

Описиван од стране савременика као ренесансни човјек, Мићевић је за свој рад награђен је бројним националним признањима, Златном медаљом Француске академије и проглашен је почасним грађанином Бањалуке.

Отац му је био ковач и солунски борац а мајка домаћица.^[1] Мићевић је био десето дијете у породици.^[1] Други свјетски рат је провео са мајком, док му је отац завршио у логору а сестра Зора се борила у партизанима. Усташе су Мићевића и његову мајку у том периоду принудно покатоличиле. У Бањој Луци је завршио основну школу и гимназију. У младости се активно бавио спортом.^[2] Студирао је Свјетску књижевност на Филолошком факултету у Београду.^[3]

Радио је као лектор за Српскохрватски језик на Сорбони и обављао је функцију савјетника за културу Амбасадора БиХ у Француској.^[4]

Прије распадa Југославије 1989. са неколико истакнутих умјетника се залагао за оснивање удружења „Независни писци Југославије”.^[5] Напуштање Бањe Луке и завичаја доживљавао је као принуђени егзил.^[6]

Био је члан дирекције медитеранског француског фестивала Voix Vives из Сета, задужен за подручје некадашње Југославије.^[7]

Његов превод Комедије и појединих других дјела цртежима је обогатио Владимир Величковић.^[8] Мићевић је одржао серију предавања на тему Данте, наш близанац (Dante notre Gémeau) у Италијанском културном центру у Паризу.^[3]

Преминуо је од посљедица вируса Ковид-19.^[9]

Савременици су га називали „ренесансним човјеком”.^[10][11]

Њему у част установљена је међународна награда за превођење поезије „Коља Мићевић”, коју додјељује Удружење књижевника Републике Српске.^[12]

• Награда „Милош Н. Ђурић”, за превод дела Песме Стефана Малармеа,1972.^[3]
• Награда београдских клокотриста, за збирку Штрик и Шија^[3]
• Награда „Станислав Винавер”^[3]
• Награда „Сретен Марић”, за књигу Осам Влашића француског симболизма, 2011.^[3]
• Награда „Мирослав Антић”, за књигу Римагинације, 2016.^[3]
• Вукова награда^[3]
• Награда „Златни беочуг” Културно-просветне заједнице Београда^[3]
• Златна медаља Француске академије 1989. за ширење француске културе и језика^[3]
• Награда „Кочићево перо”^[13]
• Кочићева награда, 2017.^[3]

• Званични сајт
• Емисија „Дарови” - Гост Коља Мићевић
• Коља Мићевић „Римагинације”
• ДАНТЕОВИ КРУГОВИ НАШИХ ЖИВОТА: Сећање на последњи сусрет с Кољом Мићевићем (1941-2020) („Вечерње новости”, 22. децембар 2020)