Током промотивне турнеје за трећи студијски албум бенда, Ето! Баш хоћу!, Бијело Дугме је доживјело бројне потешкоће, од сукоба унутар бенда до техничких проблема и све мање посјећености. Након три године проведене на врху југословенске рок сцене, бенд се изненада суочио са јасним падом популарности. У комбинацији са одређеним прекидом због позива двадесетседмогодишњег лидера Горана Бреговића на обавезну војску, Бијело дугме нашло се у малој колотечини тражећи да преокрене негативни тренд како се турнеја ближи крају. На предлог новинара и Бреговићевог блиског повереника Пеце Поповића, одлучили су да одрже велики концерт на отвореном на београдској Хајдучкој чесми са бесплатним улазом — у нади да ће турнеју завршити на спектакуларан начин, као и да ће своје обожаваоце оставити на позитивној ноти пре привременог расформирање због предстојеће Бреговићеве војне дужности.
Концерту, одржаном у недељу, 28. августа 1977. године, присуствовало је између 70.000 и 100.000 гледалаца, што је била највећа публика на рок концертима у Југославији до тада.[1] После уводних дела (Слађана Милошевић, Тако, Здраво, Џаџо, Сунцокрет, Ибн Туп и Леб и сол[2]), Бијело дугме одсвирало успјешан концерт. Међутим, након што је звучни запис концерта звучао лоше на траци због техничких ограничења и широког отвореног простора, бенд је 25. октобра 1977. одсвирао још једну наступ у дворани Ђуро Ђаковић у Сарајеву, што је стварни наступ који се чуо на албуму. На крају, једини део оригиналног концерта Хајдучке чесме који је завршио на албуму биле су реакције публике после сваке песме.[1]
Концерт код Хајдучке чесме испоставиће се као последњи албум бенда са клавијатуристом Лазом Ристовским и бубњаром Ипом Ивандићем, бар за сада, јер су њих двојица одлучили да напусте групу након што су 1978. објавили сопствени пратећи пројекат, албум Стижемо. Обојица су се на крају поново придружили Бијелом дугмету; Ивандић 1982. и Ристовски 1984. године.[1]
.jpg)