Конгрес Филипина (фил./таг.Kongreso ng Pilipinas, енгл.Congress of the Philippines) национално је законодавство државе Филипини. Овај парламент је бикамерално тело које се састоји из Сената (горњи дом) и Представничког дома (доњи дом), мада се на Филипина при употреби термина Конгрес најчешће мисли само на поменути доњи дом.[1]
Сенат чине 24 сенатора,[2] од којих се половина бира сваке три године. Сваки сенатор, према томе, служи укупно шест година. Сенаторе бира комплетно изборништво и не представљају нити једну географску јединицу.
Представнички дом тренутно чини 316 конгресмена; од. 5, чл. VI Устава Филипина прописује да ПД „треба да сачињава не више од 250 чланова, осим ако је другачије одређено законом”... Постоје две врсте конгресмена: дистриктни и секторски представници. Дистриктни конгресмени представљају поједини географски дистрикт земље. Све провинције у земљи имају најмање једну конгресну изборну јединицу. Неколико градова такође имају своје конгресне јединице, при чему неке чине два или више посланика.[1]
Секторски конгресмени представљају мањинске секторе становништва. Овако се овим мањинским групама омогућава да их неко представља у Конгресу, када иначе не би могле да буду адекватно представљене кроз дистриктно представништво. Такође познати и као представници са партијских листа, секторски конгресмени представљају разне синдикате, групе за заштиту права и друге организације.[1]
Уставом је осигурано да Конгрес мора да сазове своју редовну пленарнуседницу, сваке године с почетком 4. понедељка у месецу јулу. Редовно заседање може да траје до тридесет дана пре отварања следеће редовне седнице наредне године. Председник може, међутим, да започне специјално заседање које се углавном одржава између редовних законодавних сесија, и то да би се решиле кризне ситуације или хитни случајеви.[1]
Историја
Шпанско раздобље
Када су Филипини били под колонијалном управом Шпанских Источних Индија, колонија није добила могућност представљања у Генералном Кортесу. Само је 1809. године колонија чинила интегрални део Шпаније и имала представништво у Кортесу. Кадиски устав је настао 19. марта1812. године, а тада је колонија добила своје прве представнике у Кортесу (Педро Перез де Тахле и Хосе Мануел Корето, 24. септембра1812. године). Међутим, поразом Наполеона I у бици код Ватерлоа, његов брат Жозеф Бонапарта скинут је са шпанског трона; Кадиски устав је одбијен у Кортесу 24. маја1816. године, а усвојен је конзервативнији устав којим је укинуто филипинско представништво у Кортесу (између осталог). Обнова филипинског представништва у Кортесу био је један од аидеала илустрадоса, академске класе из 19. века која је била идеолошки темељ револуције.[2]
Куперовим законом из 1902. године наложено је стварање дводомног Филипинског представништва са Филипинском комисијом као горњим домом и Филипинском скупштином као доњим домом. Овај систем, иако начелно дводоман, у пракси је био једноиподоман: Комисија је, наиме, служила и као горњи дом и као влада, а Скупштина је имала врло ограничене моћи, при чему њени донесени закони нису важили за Моро народе нити за недржавне домороце са севера Лузона. Овакво представништво је по први пут инаугурисано 1907. године. Током владавине тадашњег председавајућегСерхија Осмење и тадашњег лидера спрата Мануела Л. Кезона, закони 59. Конгреса Сједињених Америчких Држава пресликани су у великој мери и на новоформирано Филипинско представништво.[2]
Џоунсовим законом из 1916. године значајно је измењено функционисање Представништва. Комисија је укинута, а уместо ње је успостављена засебна Влада Филипина, предвођена гувернером, и изабран Сенат, сачињен од 24 сенатора из 12 изборних јединица, при чему је 11 јединица бирало по два сенатора, а дванаеста је била резервисана за по једног Мороса и једног лузонског домороца. Сенатори су се бирали по 8 на сваке две године, а мандати су им трајали шест година, слично систему у САД.[2]
Комонвелт и II Република
Законодавни систем је поново промењен 1935. године. Устав из 1935. године, поред тога што је институционализовао Комонвелт којим је Филипинцима омогућено да оставе већег трага у раду владе, успоставио је једнодомнуНародну скупштину. Међутим, 1940. године амандманом на Устав из 1935. бива успостављен дводомни Конгрес Филипина састављен из Представничког дома и Сената, при чему је Сенат добио садашњи систем избора на државном нивоу, али и даље уз систем ротације 8 на по 2 године. Први избори за Конгрес 1941. су одржани свега пар дана пре него што је избио Други светски рат на Пацифику, па је његов мандат потврђен тек 1945. године, по ослобођењу од Јапанаца. Јапанци који су вршили инвазије основали су Другу Филипинску републику и сазвали сопствену Народну скупштину. Поразом Јапанаца 1945. године, Комонвелт и Конгрес бивају враћени. Ова ’поставка’ је деловала све док Американци нису 4. јула1946. године доделили независност.[2]
Још 1970. године, Маркос је организовао уставну конвенцију да би се ревидирао Устав из 1935; године 1973, Устав бива донесен. Истим је укинут дводомни Конгрес и основана једнодомнс Народна скупштина, која је на крају постала позната као Батасанг памбанса (што на тагалогу дословно значи "Народна скупштина"), уз успостављање полупредседничког система владе. ’Батасан’ је бирао премијера, а изворно се бирао на шест година. У ово доба је изграђена и тренутна зграда Народне скупштине, у којој се састаје доњи дом Конгреса. Први сазив Батасанг памбансе је био 1978. године. Пакети амандмана на овај устав 1981. и 1984. скратили су трајање Батасанг памбансе на три године, а самим тим и премијерског положаја.[2]
Маркос је збачен с положаја након Револуције народне власти из 1986. године; председница Коразон Акино је тада управљала декретом. Нешто касније исте године је оформила уставну комисију која је израдила нови устав. Устав је усвојен након референдума одржаног следеће године; враћен је председнички систем владе, заједно са дводомим Конгресом Филипина, а једине значајније промене у односу на премаркосовски систем су биле прописивање мешовитог изборног система за доњи дом, као и бирање по 12 сенатора на 3 године. Први пут је сазван 1987. године.[2]
Овлашћења Конгреса Филипина могу да се класификују на следећи начин.
Опште законодавство
Састоји се из усвајања закона намењених да буду правила спровођења за управљање односима између појединаца (нпр. цивилни закони, комерцијални закони итд.) или између појединаца и државе (нпр. кривични закони, политички закони итд.).[2]
Подразумевана
Неопходна је за ефективно извршавање осталих овлашћења која су изричито дата Скупштини.
Инхерентна
Ово су овлашћења која иако нису изричито дата спроводе се од стране Конгреса пошто су неопходна за његово постојање и обухватају:
одређивање правила рада;
обавезивање одсутних чланова да присуствују како би се постигао кворум и извршавале дужности;
вођење дневника о раду.
Посебно законодавство
Односи се на овлашћења која Устав изричито и специфично даје да се спроводе или извршавају.
Овлашћења која има Конгрес а која се могу класификовати у ову категорију су:
успостави независну економску и агенцију за планирање.
Доношење закона
Припрема предлога закона
Члан или Група за стварање предлога закона Референтног и бироа за истраживање припрема и пише прву верзију предлога закона након захтева Члана.
Прво читање
Предлог закона се документује Службом за предлоге закона и индексирање, те се нумерише и копира.
Три дана након документовања, предлог се уврштава у Пословнички ред на Прво читање.
На Првом читању, Генерални секретар чита наслов и број предлога закона. Председавајући предаје предлог закона одговарајућем Одбору или Одборима.
Одбор за разматрање / деловање
Одбор ком је предлог закона прослеђен процењује исти да би одлучио да ли је неопходно проводити јавна саслушања.
Ако Одбор установи да је неопходно проводити јавна саслушања, заказује термин за иста, издаје јавна обавештења и позива особе од значаја из јавних и приватних сектора, академике и стручњаке за предложену легислативу.
Ако Одбор установи да није неопходно проводити јавна саслушања, заказује термин за дискусију или дискусије Одбора о предлогу закона.
На основу исхода јавних саслушања или дискусија Одбора, Одбор може да уведе амандмане, консолидује предлог закона са тематски истима, или предложи заменски предлог закона. Потом припрема одговарајући Извештај Одбора.
Одбор одобрава Извештај Одбора и формално предаје исти Бироу за пленардне послове.
Друго читање
Извештај Одбора се региструје и нумерише од стране Службе за предлоге закона и индексирање. Уврштава се у Пословнички ред и предаје Одбору за правилнике.
Одбор за правилнике заказује разматрање предлога закона на Другом читању.
На Другом читању, Генерални секретар чита број, наслов и текст предлога закона, те се врше следеће активности:
Амандмани, ако их има, инкорпоришу се у финалну верзију и штампају се копије предлога закона за Треће читање.
Финална верзија се уврштава на Календар предлога закона за Треће читање и копије исте се деле свим Члановима три дана пре Трећег читања.
На Трећем читању, Генерални секретар чита само број и наслов предлога закона.
Врши се прозивање или номинално гласање и Члан, ако жели, добија три минута да објасни свој глас. Никакви амандмани на предлог закона нису дозвољени у овој фази.
Предлог закона се усваја позитивном већином гласова тренутних Чланова.
Ако се предлог закона не усвоји, исти се преноси у Архиве.
Достављање усвојеног предлога закона Сенату
Усвојени предлог закона се доставља Сенату да би се добила његова сагласност.
Деловање Сената у вези са предлогом закона усвојеним у Дому
Предлог закона пролази исти законодавни процес и у Сенату.
Одбор за конференцију
Одбор за конференцију се саставља тако да га чине Чланови сваког од домова Конгреса, и то како би се изменили, уклонили или додали делови око којих је било различитих ставова или неслагања око било које одредбе предлога закона.
Учесници Конференције нису ограничени на измењивање предлога закона ради усаглашавања различитих ставова него могу и да уведу нове одредбе релевантне за тематику и могу да издају потпуно нови предлог закона о истој тематици.
Одбор за конференцију припрема Извештај који ће потписати сви Учесници Конференције и Председавајући.
Извештај Одбора за конференцију се предаје на разматрање/одобравање од стране обају Домова. Никакви амандмани нису дозвољени.
Достављање предлога закона Председнику
Копије предлога закона — које је претходно потписао Председник Сената и Председавајући Представничког дома, те сертификовао и Секретар Сената и Генерални секретар Дома — достављају се Председнику.
Деловање Председника у вези са предлогом закона
Ако предлог закона одобри и Председник, истом се приписује RA број и доставља га се Дому одакле је и потекао.
Деловање у вези са усвојеним предлогом закона
Предлог закона се умножава и копије се шаљу у Уред „Службеног гласника” на публиковање и дистрибуисање до агенција за имплементацију. Потом се уврштава у Годишњу компилацију Закона и резолуција.
Деловање у вези са предлогом закона на који је стављен вето
Порука се уврштава у Пословнички ред. Ако Конгрес одлучи да поништи вето, Дом и Сенат треба да засебно поново размотре предлог закона или ставке предлога закона на које је стављен вето. Ако предлог закона или ставке предлога закона на које је стављен вето прођу гласање двотрећинском већином Чланова обају домова, такви предлози или ставке постају закон.
Опозив суспензије привилегије подизања тужбе habeas corpus
Стицање права на давање амнестије
Предавање електорату питања позива на уставну конвенцију
Одобривање пореске олакшице
Усвајање закона
Избор Председника у случају нерешеног исхода гласања
Потврђивање именовања Председника за Потпредседника
Две трећине
Суспендовање или искључивање Члана
Проглашавање Потпредседника за В. д. Председника
Поништавање председничког вета
Проглашавање ратног стања
Позивање на уставну конвенцију
Суђење опозваним званичницима
Сагласност са споразумом
Н/Д
Три четвртине
Н/Д
Н/Д
Н/Д
Усвајање амандмана на Устав или ревидирање Устава
У већини случајева, као што је усвајање предлога закона, неопходна је само већина присутних чланова; у неким случајевима, као што је избор председавајућих, неопходна је већина свих чланова (и одсутних).
На Филипинима, најчешћи начин представљања резултата избора за Сенат је преко талија за кандидате у опадајућем редоследу гласова. Дванаест кандидата с највећим бројем гласова бива изабрано.
Гласач има два гласа у Представничком дому: један глас за представника изабраног у гласачевом конгресном дистрикту (већински изборни систем), те један глас за партију у систему партијских листа (затворена листа) — такозвани секторски представници; секторски представници требало би да чине не више од 20% Представничког дома.
Да би се одредиле победничке партије на изборима за партијске листе, партија мора да пређе изборни цензус од 2% националних гласова; обично, партија с највећим бројем гласова осваја максимално три места, остатак два места. Ако је број места партија које су прешле праг од 2% мањи од 20% укупног броја места, партије које су освојиле мање од 2% гласова добијају једно место свака док се не дође до потребих 20%.
Након што су Американци покорили Прву републику, успостављено је америчко Филипинско законодавство које је заседало у Ајунтамијенту у Интрамуросу (Манила), и то од 1907. до 1926. године када се извршио премештај у Законодавну зграду надомак Интрамуроса. У Законодавној згради, Сенат је користио горње док је Представнички дом користио доње спратове.
Уништен током битке за Манилу (1945), Конгрес Комонвелта је одржавао седнице у Старом Јапанском скулхаусу у Сампалоку (Манила). Конгрес је заседао у школском аудиторијуму, с тим да се Сенат сазивао увече а Представнички дом састајао сваког јутра. Конгрес се у коначници вратио у Законодавну зграду, која је променила име у Конгресна зграда; овако је функионисало од 1949. до 1973. године, када је председник Маркос издао декрет. Маркос је изградио ново седиште уникамералног парламента у Кезон Ситију, које је на крају постало Комплекс Батасанг памбанса. Парламент ће на крају да се преименује у Батасанг памбанса (Национална скупштина), те одржи прву парламентарну седницу у свом Комплексу године 1978.
Након што је Маркос збачен с положаја Револуцијом народне власти, бикамерални Конгрес бива враћен. Представнички дом је наследио Комплекс Батасанг памбанса, док се Сенат вратио у Конгресну зграду. Касније, маја 1997. године, Сенат се преселио у новоизграђену зграду у власништву GSIS на поседу који повраћен од Маниле у Пасају; Конгресна зграда је на крају трансформисана у Национални музеј Филипина (фил./таг.Pambansang Museo ng Pilipinas, енгл.National Museum of the Philippines).
Сенат Сенат, када постоји, увек мора да чине 24 сенатора, укључујући одсутне; Устав из 1935. је укинио Сенат, али је амандман из 1940. обновио бикамерализам; Уставом из 1978. Сенат је укинут ради уникамералног парламента, а враћен је доношењем Устава из 1987. године
Представнички дом Представнички дом (Национална скупштина / Батасанг памбанса) првобитно је имао 98 чланова; Устав из 1935. године је ово ограничио на 120; усвајањем Устава из 1973. лимит се повећао на 200, док је Уставом из 1987. лимит повећан на 250 посредством статута
Чланови Конгреса често мењају партије у корист тренутног председника након избора, што је локално познато као падрински систем или патронажна политика; феномен је више наглашен у доњем дому, чиме председник аутоматски има један ’свој’ дом у сваком моменту
