Католичка црква у Хрватској обухвата све институције и организације Католичке цркве на подручју Републике Хрватске. У обредном смислу обухвата римокатолике и гркокатолике. Организационо је подељена на 5 надбискупија и 11 бискупија, које чине четири метрополије: Загребачку, Сплитско-макарску, Ђаковачко-осјечку и Ријечку, те самосталну Задарску надбискупију и Војни ординаријат, који су директно подвргнути Светој столици.
На просторима који данас улазе у састав Републике Хрватске, веома рано је дошло до појаве првих хришћанских заједница, које се на подручју римске провинције Далмације јављају већ током првих векова хришћанске историје.
Током 7. века, на те просторе се досељавају Хрвати и Срби, а њихово покрштавање је спроведено у периоду од 7. до 9. века. У прво време, све црквене установе хрватским и српским земљама још увек су припадале првобитном (правоверном) хришћанству, у оквиру кога су постојале само обредне разлике. У приморским крајевима практикован је стари латински и грчки обред, док је у хрватском и српском залеђу (почевши од друге половине 9. века) практикован и словенски обред, који су у те крајеве донели ученици Ћирила и Методија.[1]
Највећи утицај на верске прилике у далматинском залеђу имала је стара Римска црква, која се почевши од 9. века постепено удаљавала од свеопштег (васељенског) православља, а затим је почетком 11. века и формално одступила од изворног симбола вере, прихвативши уметак Filioque,[2] што је потом довело и до Великог раскола (1054).[3]
Тиме је на хришћанском западу, уместо дотадашње (правоверне) Римске цркве, настала нова (филиоквистичка) Римска црква, која је у циљу апропријације (преузимања) свеопштег хришћанског наслеђа присвојила назив: Католичка црква.[4] Коначно одступање Рима од хришћанског правоверја (православља) повукло је за собом и хришћане у Далмацији и Хрватској, чиме је означена прекретница у историји хришћанства на тим просторима.
У периоду од 11. до 20. века, развој католичке црквене организације на просторима који данас улазе у састав Републике Хрватске био је условљен честим политичким и друштвеним променама, које су повремено доводиле до стварања, спајања или укидања појединих бискупија.
За време Другог светског рата (1941—1945), знатан део католичког свештенства је на челу са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем подржао стварање Независне Државе Хрватске. Током ратних година, католичко свештенство је активно саучествовало у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју НДХ. У томе се посебно истакао клерофашиста[5] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки администратор (1941) и бискуп (1942), који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[6][7]
Организација
Римокатоличке дијецезе у Хрватској, према стању из 2009. године
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
