PROFILPELAJAR.COM

Драгиња Бабић
Драгиња Бабић
	Драгиња Бабић
Датум рођења	3. октобар 1886.
Место рођења	Ваљево, Краљевина Србија
Датум смрти	6. фебруар 1915. (28 год.)
Место смрти	Ваљево, Краљевина Србија

Др Драгиња Бабић (Ваљево, 3. октобар 1886 — Ваљево, 24. јануар/6. фебруар 1915) била је српски лекар.

Биографија

Рођена је у Ваљеву 1886. године у породици трговца Јанка Бабића и Јелене - Јелке рођене Мишковић^[1] или Митровић.^[2] Њен отац је био 1892-1893 председник општине Ваљево,^[3] као и њен брат Марко Бабић у периоду пре Другог светског рата.^[4] Брат Јован Бабић је био професор српског језика и књижевник,^[5] а сестра Марија удата Тадић била је фармацеут.^[6]

У Ваљеву је завршила основну школу и ниже разреде гимназије. Више разреде гимназије је завршила у Београду у Трећој београдској гимназији 1905. године. Студије медицине је почела у Цириху 1905/06. године^[2] где је била стипендиста (питомац) ваљевске општине. Наставила је студије од 1908/09. у Берлину и завршила их 9/22. децембра 1911. године.^[7] Била је прва Српкиња која је завршила студије медицине на Берлинском универзитету.^[8] Драгиња је постала лекар са само 25. година у време када су жене лекари у Србији биле веома ретке. Као одличног студента хтели су да је задрже на факултету у Берлину, али се она одлучила да се ипак врати у Србију.

Радну каријеру је почела у Ваљеву као помоћни лекар у Окружној болници, затим је положила државни испит и радила је као општински лекар. Током балканских и Првог светског рата радила је као лекар у Ваљеву. Тамо је за време балканских ратова била управник резервне болнице. За време Првог светског рата након продора аустроугарских трупа 1914. повлачила се са српском војском у Пирот где је била управник Окружне болнице.

После Колубарске битке вратила се у Ваљево. У то време је у Србији владала велика епидемија пегавог тифуса узрокована вашкама које су пренели аустроугарски војници.^[9] У ваљевској болници је ситуација била посебно тешка и умирало је на стотине људи дневно. У време када су сви бежали из Ваљева Драгиња се вратила у родни град да помогне оболелима. Ту је, несебично се жртвујући за друге, и сама оболела од пегавог тифуса. Умрла је 24. јануара/6. фебруара 1915. са непуних 29 година. Три дана после ње од туге је умро и њен отац Јанко Бабић. Драгиња Бабић је умрла међу првим лекарским жртвама тада у Ваљеву,^[10] убрзо су од пегавог тифуса умрли и лекари Павле Војтех и Селимир Ђорђевић, добровољна болничарка сликарка Надежда Петровић и други.

Одликована је Орденом Светог Саве 4. реда 1913. године.

Види још

Референце

^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 28.
^ ^а ^б Милица Петровић: „Жена заборављена у прошлости - Драгиња Бабић“, Политикин забавник, број 2934, 2. мај 2008. године
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 26–27.
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 32–40.
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 40–44.
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 44–46.
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 29.
^ Биографски лексикон ваљевског краја, књига 1, свеска 1. pp. 53–54, Ваљево 1996. COBISS.SR 47859724
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 30.
^ Милорад Радојчић: Бабићи из Ваљева. pp. 31–32.