Граматика је систем правила која дефинишу језички израз људског говора. Појам се често користио као скуп принципа који владају синтаксом или боље речено, скуп принципа помоћу којих се конструише говор. Граматика је проучавање правила која управљају употребом језика. Скуп правила који управљају појединим језиком јест граматика тог језика, и стога се за сваки језик каже да поседује властиту граматику. Граматика је део опште дисциплине која проучава језик зване лингвистика или језикословље. Граматика представља начин размишљања о језику.
У модерној лингвистици, граматика се састоји од фонологије, семантике и синтаксе. Традиционално гледано, граматика која се учила у школама, на пример граматика српског језика, се састојала од серије уредно изабраних форми и примера језичког израза, правописа, укључујући такође, све оне облике и форме које треба избегавати.
Савремена граматика, као шира теорија, покушава да опише и објаснити зашто је природни говор такав какав јесте. Таква теорија је у складу са опште прихваћеном тачком гледишта, и сматра, да је лингвистика наука о људском језику, то јест говору као природном феномену који треба схватити.
Употреба термина
За лингвисте, граматика се односи на когнитивне информације које су у основи употребе језика. Говорници језика имају сет интернализованих правила за коришћење тог језика. Та правила сачињавају граматику, и велика већина информација у граматици није — бар у случају нечијег матерњег језика — стечена свесним студирањем или инструкцијама, него посматрањем других говорника. Највећи део посла је урађен током раног детињства; учење језика касније у животу обично обухвата већи степен експлицитне инструкције.[1]
Термин „граматика“ се исто тако може користити за описивање правила која регулишу језичко понашање групе говорника. Термин „граматика“, стога, може да има неколико значења. Он се може односити на целокупну граматику, другим речима на граматику свих говорника језика, у ком случају, израз обухвата велики степен варијација.[2][3] Алтернативно, израз се може односити само на оно што је заједничко свим граматикама, или великој већини говорника (као што је субјекат–глагол–објекат ред речи у једноставним декларативним реченицама). Или се може односити на специфична правила, релативно добро дефинисану подврсту језика (стандардни језик датог региона).
Специфичан опис, студија или анализа таквих правила може се такође назвати граматиком. Референтни рад којим се описује граматика језика се назива „референтна граматика“ или једноставно „граматика“. Потпуно експлицитна граматика која детаљно описује граматичке конструкције језика назива се описна граматика. Тај облик лингвистичког описа је у контрасту са лингвистичким рецептом, покушајем обесхрабљивања или сузбијања неких граматичких конструкција, уз промовисање других. На пример, предложно размештање је широко заступљено у германским језицима и има дугу историју у енглеском језику. Џон Драјден је међутим био против тога (без објашњења),[4] наводећи остале енглеске говорнике да избегавају такве конструкције и обесхрабрујући његово кориштење.[5]
Изван лингвистике се термин граматика често користи у веома различитом смислу. У неким аспектима, она се може користити шире, укључујући правила правописа и интерпункције, који лингвисти не би обично сматрали да делом граматике, већ пре делом ортографије, скупом конвенција за писање језика. У другим аспектима, термин се може користити у ужем смислу, тако да се само односи на прескриптивну граматику и искључујући оне аспекте граматике језика који нису предмет варирања или расправе. Џереми Батерфилд је тврдио да за нелингвисте, „граматика је често генерички начин упућивања на било који аспект енглеског којем се људи противе“.[6]
Етимологија
Реч граматика је изведена из грчке речиγραμματικὴ τέχνη (grammatikē technē), са значењем „уметност слова“, од грч.γράμμα (gramma), „слово“, која потиче од грч.γράφειν (graphein), „цртати, писати“.[7] Исти грчки корени се јављају у речима графика, графема, и фотограф.
Године 1643. је Иван Ужевич објавио рад Grammatica sclavonica, а 1762. је Роберт Ловт објавио Кратки увод у енглеску граматику. Grammatisch-Kritisches Wörterbuch der hochdeutschen Mundart, горњенемачка граматика у пет томова аутора Јохана Кристофа Аделунга, појавила се 1774. године.
Од друге половине 18. века, граматика је попримила статус потпоља дисциплине у настајању, модерне лингвистике. Српска граматика Вика Караџића је објављена 1814. године, док се Deutsche GrammatikБраће Грим први пут објављена 1818. године. Упоредна граматикаФранца Бопа, која је почетна тачка модерне упоредне лингвистике, изашла је 1833. године.
Развој граматика
Граматике еволуирају употребом и раздвајањем људских популација. Појавом писаних представљања такође се појављују и формална језична правила. Формалне су граматике кодификације употребе развијене посматрањем. Како се правила установљују и развијају, појављује се и прескриптивна (прописна) концепција граматике. Тај процес обично узрокује одступање између свакодневне тадашње упорабе језика и оне коју лингвисти прихваћају као исправну. Лингвисти у правилу сматрају да прескриптивне граматике немају никаквог оправдања изван естетских укуса њихових аутора. Међутим, у социолингвистици се прескрипције сматрају делом објашњења зашто неки људи кажу „Нисам ништа учинио“, а други „Нисам ишта учинио“, а неки кажу једно или друго зависно од друштвеног контекста.
Формално проучавање граматике је важан део образовања још од најранијег доба напредним учењем, иако правила која се у поучавају у школама нису „граматичка“ у смислу у којем већина лингвиста користи тај термин, јер су пуно више прескриптивна него дескриптивна.
Погрешно се верује да аналитички језици имају једноставнију граматику од синтетичких језика. Аналитички језици користе синтаксу за преношење информације која је кодирана инфлексијом у синтетичким језицима. Другим речима, редослед речи није битан и морфологија игра знатно важнију улогу у чисто синтетичким језицима, док у аналитичким језицима морфологија није толико важна и синтакса игра значајну улогу.[12]Кинески и африканс, на пример, су високо аналитички и значење је стога врло контекстно зависно. (Оба поседују неке инфлексије, и имали су их више у прошлости, те стога с временом постају све мање синтетичкима и све више „чисто“ аналитичкима.) Латински, који је високо синтетички, користи афиксе и инфлексије како би пренео исту информацију коју кинески преноси синтаксом. Будући да су речи латинског језика поприлично (иако не потпуно) самосадржавајуће, разумљива реченица латинског језика се може начинити пермутовањем елемената у произвољном редоследу. Латински има сложену афиксацију и једноставну синтаксу, док за кинески вреди обрнуто.
Разни „грамарски оквири” су били развијана у теоретској лингвистици од средине 20. века, посебно под утицајем идеје „универзалне граматике” у Сједињеним Државама. Међу њима су главне гране:
Прескриптивна граматика се предаје у основним и средњим школама. Термин „граматичка школа” се историјски односио на школе у којима је предавана латинска граматика будућим римским грађанима, ораторима, и, касније, католичким свештеницима. У својој најранијој форми, „граматичка школа” се односила на школу у којој су ђаци учили да читају, прегледају, интерпретирају, и рецитују радове грчких и латинских песника (укључујући Хомера, Вергилија, Еурипида, Енија, и друге). Ове школе не треба мешати са сродним, али различитим модерним британским граматичким школама.
Стандардни језик је посебан дијалект језика који се промовише изнад осталих дијалеката у писању, образовању и ширем говору у јавној сфери; то је у контрасту са вернакуларним дијалектима, који могу бити предмет студирања у описној граматици али који су ретко формално предају. Стандардизовани „матерњи језик” који се предаје у основном образовању може да буде предмет политичке полемике, јер понекад може да успостави стандардну дефинишућу националност или етницитет. У задње време, се улажу напори на побољшању наставе граматике у основном и средњем образовању. Примарни фокус је на спречавању употребе застарелих наставних правила у корист прецизнијих описних приступа и на промени перцепције о релативној „коректности” стандардне форме у односу на нестандардне дијалекте.
Норвешки има два стандарда, бокмал и новонорвешки, избор између којих је предмет контроверзе: Свака норвешка општина може да прогласи један од њих службеним језиком, или може да остане „језички неутрална”. Новонорвешки подржава мањина од 27% општина. Главни језик који се користи у основним школама нормално следи званични језик своје општине и о томе се одлучује референдумом унутар школског округа. Стандардни немачки је настао стандардизацијом службене употребе горњенемачког у 16. и 17. веку. До око 1800, то је скоро у потпуности био писани језик, али је у данашње време у веома широкој употреби као говорни језик, тако да је већина бивших немачких дијалеката скоро изумрла.
^McGregor 2015, стр. 15–16. sfn грешка: no target: CITEREFMcGregor2015 (help)
^The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 10. 2017., Quote: "Ashtadhyayi, Sanskrit Aṣṭādhyāyī (“Eight Chapters”), Sanskrit treatise on grammar written in the 6th to 5th century BCE by the Indian grammarian Panini."
^G. Khan, J. B. Noah (2000). The Early Karaite Tradition of Hebrew Grammatical Thought.
^Pinchas Wechter, Ibn Barūn's Arabic Works on Hebrew Grammar and Lexicography (1964)
^„What is Systemic-Functional Linguistics?”. Information on Systemic Functional Linguistics. International Systemic Functional Linguistics Association. Приступљено 01. 07. 2011.
^Halliday, M.A.K. 1994. Introduction to Functional Grammar, 2nd ed. London: Edward Arnold. стр. 15.
^Newmeyer, F.J (2004). „Against a parameter-setting approach to language variation”. Linguistic Variation Yearbook. 4: 181—234..
^Pollard, Carl, and Ivan A. Sag. 1987. Information-based syntax and semantics. Volume 1. Fundamentals. CLSI Lecture Notes 13.
^Pollard, Carl; Ivan A. Sag (1994). Head-driven phrase structure grammar. Chicago: University of Chicago Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^Distribution is primary principle used by Owens (1984:36), Schubert (1988:40), and Melʹc̆uk (2003:200) for discerning syntactic dependencies.
William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN978-0-9787282-0-5.
Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN978-3110156669.|access-date= захтева |url= (помоћ)
Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN978-3-468-49493-2.|access-date= захтева |url= (помоћ)
Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press.
Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7. . New York: Academic Press. pp. 229–242.
Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Van Valin, Robert D., Jr. (1993). A synopsis of Role and Reference Grammar. In R. D. Van Valin Jr. (Ed.), Advances in Role and Reference Grammar (pp. 1–164). Amsterdam: Benjamins.
Van Valin, Robert D., Jr.; & William A. Foley (1980). Role and Reference Grammar. In: E. A. Moravcsik & J. R. Wirth (Eds.), Current approaches to syntax (pp. 329–352). Syntax and semantics (Vol. 13). New York: Academic Press.
Van Valin, Robert D., Jr.; & Randy LaPolla . (1997). Syntax: Structure, meaning and function. Cambridge: Cambridge University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Van Valin, Robert D., Jr (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)