Вукица Ђилас (Београд,^[1] 1949 – новембар, 2001) била је југословенска и српска уметница авангардне и експерименталне југословенске кинематографије, антиратна активисткиња и преводитељка. Њени филмски дневници које је снимала од 1970. године па до деведесетих представљају најзначајније филмско дневничко дело настало на подручју Југославије. Објављени су постхумно.

Поред тога, Вукица је имала једну од главних улога у дипломском филму Лазара Стојановића „Пластични Исус” због кога је он завршио у затвору.

Такође се бавила и колажима, али је мали број сачуван након њене смрти.^[1][2]

Родитељи су јој Митра Митровић, револуционарка и прва министарка у историји Србије и Милован Ђилас, најпознатији политички дисидент за време Титове Југославије. Име је добила по Вукици Митровић, која је била Митрина веза са партијским руководством.^[1][3] Похађала је Факултет драмских уметности у Београду, а режисер Слободан Шијан је описује као „интелектуалку велике радозналости”.^[1]

Њен партнер био је Бранко Вучићевић. Он је након Вукичине смрти предао њене снимке Академском филмском центру Дома културе „Студентски град” 2003. године. Бранко је такође учествовао у састављању и преснимљавању њених филмских дневника, у којима се неретко појављивао.^[4]

Преминула је у новембру 2001. године као последица болести неколико месеци након смрти њене мајке.^[5] Борка Павићевић је написала текст посвећен њој под називом „Вукица која се чује” у зборнику „Жене за мир” 2002. године.^[6]

Вукица Ђилас је од 1970. Године носила свуда са собом малу 8 мм „пентака“ камеру и бележила тренутке из свог живота методом "сличица по сличица".^[1][7] Занимала се за андерграунд филм, а за креирање својих филмских дневника служила се методом Џонаса Мекаса.^[7] Макар једном недељно се бавила сређивањем тих филмова све до деведесетих година.^[1] Укупно трајање материјала је 2 сата и пет минута. На снимцима налази се она она, у неким тренуцима нага, са Ворхоловим плакатом, снимала је мртву природу, свој стан, постере на зиду, Београд итд.

У великом броју тих тренутака налази се и Бранко Вучићевић, њен тадашњи партнер. На снимцима се уочавају њихови призори из Београда, Љубљане, Ровиња, Венеције, Париза, Њујорка, Лондона… Такође и у Цириху испред "Кабареа Волтер" (Voltaire), место рођења дадаизма током њиховог „дада туризма”.

Такође је снимала и остале људе који су јој били занимљиви. Уочавају се Карпо Аћимовић Година, Борка Павићевић, Јоца Јовановић, Илија Башић и Рајко Грлић у Пули, Вук Бабић, Предраг Бајчетић, Слободан Шијан, Милош Радивојевић, Срђан Драгојевић у гостима, Желимир Жилник за писаћом машином и како чита новине и остали. На филмовима се налазе и уметници и уметнице који су били активни у Студентском културном центру 1976. године. Ту су Марина Абрамовић, Горанка Матић, Борис Демур, Младен Стилиновић, Гергељ Урком, Неша Париновић, Драгица Вукадиновић, Биљана Томић, Бојана Мојсов, Иван Вејвода, Гојко Шкарић итд.

Значајан је и њен рад снимљен за емисију Дуње Блажевић који се бави Марселом Дишаном.

На њеним снимцима налази се и њена мајка Митра Митровић, у парку је са Бранком и Вукицом у једној сцени, приказана је и како штрика. Снимала је фестивале БИТЕФ, ФЕСТ, Пулски фестивал, Бијенале, изложба о дадаизму током њеног и Бранковог “дада туризма”, као и све промене које су се временом догађале и дух времена који се мењао.

Њена дела су објављена тек постхумно, а први пут су приказана 2006. године. Слободан Шијан је учествовао у састављању целине од 50 минута под називом „Home movies” која је приказана први пут на Фестивалу алтернативног филма и видеа у у Дому културе Студентски град крајем 2015. Године.^[1][8] Слободан Шијан јој је посветио поглавље у својој књизи “Филмус”, а такође је њен рад сматран пионирским на нашем подручју.^[1][4]

The end је наслов Вукицине последње траке. У овој завршној траци филма коју је Вукица монтирала када је била болесна, камера се помера преко њених груди, пупка и кључне кости.^[9] Појављују се Дизнијеви „The end” натписи за цртаће, антички ликови и фреске, ружно паче, њене груди, суво цвеће, титл "Обрада ТВ Београд", Thats all folks, Ровињ, рупице па бланк.^[4] Вукица Ђилас је преминула од рака плућа.^[5]

Филмови Вукице Ђилас су занемарени у југословенској авангардној историји и у ширем контексту југословенске експерименталне кинематографије.

Између 1946. и 1990. године у Југославији су снимљена 883 дугометражна филма од стране 266 редитеља. Ипак је до 1976. године у истој земљи било приближно 700 жена које су радиле у филмској индустрији, само је седам успело да сними 15 играних филмова у 54 године. Интересовање за југословенску експерименталну кинематографију је фокусирано на мушке филмске ствараоце сматра Петра Белц. „Иновативни” филмови Вукице Ђилас нису успели да нађу место у претежно мушком филмском сектору, те је њен рад остао маргинализован она пише. Такође сматра да њен рад открива „феминистички потенцијал”.^[9] Додатно, Лазар Стојановић је описао као феминисткињу која је била јако самостална.^[1]

Вукица Ђилас је била једна од запажених учесница студентских протеста 1968. године.^[1] Помагала је у раду Недељника Време од оснивања. Истраживала је о расним законима, Нирнбергу и последицама Трећег рајха и поредила са сломом ауторитарног режима Слободана Милошевића.^[10] Поред тога, учествовала је у антиратним протестима деведесетих година.^[2]

Даша Дрндић је о Вукици написала:

Присуствовала је на мировним скуповима и протестима '93. Присуствовала је протестима '91 и '92 испред Скупштине Србије.

Као најбољe и најмасовније окупљање описује растезање црне траке од Албаније до Славије 31. маја '92. када је присуствовало осамдесет хиљада људи ради протеста због рата у Босни и Херцеговини.^[2] Тај догађај је познат и као Црни флор.

Постхумно је 2003. године објављено њено дело Напомене : Енциклопедија мртвих. Назив је инспирисан делима сликара Младена Стилиновића називом „Експлоатација мртвих”. Вукица је Младена познавала од лета 1963. године. Вукица ту говори o њеном пријатељству са њим, али и прави поређења и пише о ратовима који су де одигравали на простору бивше Југославије током деведесетих.

Вукица спомиње рат у Словенији '91 године. Када се почетком јула те године завршио рат у овој земљи, схватила је да више нема наде и да ће се све њене стрепње обистинити. Такође је писала и о опсади Вуковара. Тада је написала писмо намењено Младену, али које није могла поштом послати. Додатно је Младен тад био у иностранству. Он то писмо никада није имао прилике да то прочита.

Рат је такође утицао и на њен филмски рад, те истиче у јулу '91 године да месецима није могла ни да пише, ни да прави колаже, као ни да нешто снима или да монтира њене филмове. Телевизију је готово престала да гледа средином јула '91, а новине је и даље читала. Куповала је Борбу и Политику. Политику је престала да купује због „штедње и велике количине будалаштина које су тамо писали”.

^[2]

Преводи романа

• Колевка за мацу, Курт Вонегат, 1978
• Човек који је пао на земљу, Тивис Волтер, 1979

Неки од превода чланака из области филмске теорије

• Зовем се Џон Форд ја правим вестерне, 1980
• Светло у тами : (Холивуд: 1971-1991), 1991
• Нарација у филму фикције, 1993
• Приповедање светлошћу : (студије о филмској тачки гледишта), 1993
• Приче из Холивуда, 1994
• Филм заточеништва : Жак Ривет: Редовница (1966), по роману Денија Дидроа, 1995
• Норвешки филм = Norvegian film = Norsk film, 1997
• Радови = Works: 1989-1997, 1998
• Видео уметност у Србији = Video Art in Serbia, 1999^[11]