Члан је УЛУС-а од 2008. године. До сада је излагала на колективним и самосталним изложбама у земљи и иностранству.[2]
Живот и каријера
Владислава Крстић рођена је 2. априла1978. године у Београду, од мајке Јоване (девојачко Симић) и оца Милоша Крстића. Основно образовање стекла је Београду, након којег је уписала и дипломирала вајарство на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду, у класи професора Славољуба Радојчића а затим и Академске специјалистичке студије, на истом факултету, у класи професора Николе Вукосављевића.[2]
Владислава Крстић је члан УЛУС-а од 2008. године. Живи и ствара у Београду, у статусу самосталног уметника од 2009.
Уметнички рад
Оно што у уметничком раду Владиславе Крстић импресионира је истинско вајарско образовање, посебно из анатомије човековог тела, завидни професионални ниво и несумњиви дар за владање вајарском техником обликовања пре свега мушког торза и вешто креативно изражавање на правом и високом уметничком нивоу.[2]
За вајарство Владиславе Крстић може се рећи да је узбудљива мисија у којој исказује сопствене (уметничке) ставове, користећи се опробаним технолошким поступцима од старина, којима успешно савладава многе животне баријере. Кроз своје скулптуре, пре свега у форми торза и портрета, Владиславе Крстић износи свој став о животу у веома заоштреним друштвеним околностима, стварајући сопствену истину и виђење савременог човека, који битише у сопственом свету пуног хаоса, који уметницу истовремено окупира али и инспирише.
„
Владислава ломи табу савременог света који врше дискриминацију, и исказује је „разликујући“ људе (који нису сви исти) бирајући кога хоће, а кога неће да прикажу.[1]
”
На својим скулптурама, користећи при томе различите вајарске материјале и боју, Владиславе Крстић ствара дела на високом „занатском“ нивоу, не умањујући „уметничку“ вредност остварења. Јер, током дугих разобља антике и средњег века, када су стварана небројена ремек-дела, artifex је био термин којим су означавани и занатлије и уметници.[1]
Снагу људког тела Владиславе Крстић исказује, чинећи то на један суптилан начин, приказујући најчешће лепоту мушког торза, иако у већ виђеном, на један само њој својствен начин, као да тиме жели да искаже своју унутрашњу љубав према људима са којима живи у свом окружењу.[2]
„
Чак и у аутопортретима Владиславе Крстић посведочен је исти поступак, где се ауторка у процесу стварања намерно и успешно „раздвојила“ на стваралачки субјекат и објекат посматрања како би аутентично представила своју личност, а не себе-уметницу. Таквим третманом објекта од стране аутора, посматрач је слободан да и сам приступи делу као личност, јер му се не намеће волунтаристички и парцијални фрагмент стварности у интерпретацији некаквог уметника-егоцентрика.[1]