PROFILPELAJAR.COM

Булат Окуџава
Булат Окуџава
	Булат Окуџава на поштанској марки
Пуно име	Булат Окуџава
Датум рођења	9. мај 1924.
Место рођења	Москва, Совјетски Савез
Датум смрти	12. јун 1997. (73 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Родитељи	Шавла Окуџава; Ашхен Налбандјан

Булат Шалвович Окуџава (рус. Булат Шалвович Окуджава, груз. ბულატ ოკუჯავა; Москва, 9. мај 1924 — Париз, 12. јун 1997) био је совјетски и руски песник, прозаист, композитор и сценарист.

Младост и детињство

Булат Окуџава се родио у Москви 9. маја 1924. године у породици која је дошла у Москву из Тбилисија да би студирала на Комунистичкој академији. Отац, Шалва Степанович Окуџава, Грузин и партијски активист, а мајка Ашхен Степановна Налбандјан, Јерменка, рођака јерменског песника Ваана Терјана.^[1] По Булатовом рођењу, отац је постао комесар грузинске дивизије на Кавказу, а мајка је остала у Москви где је радила у партијском апарату. Кад му је било шест година, Булата су вратили у Тбилиси где је уписан у школу на руском језику. Отац Шалва је 4. августа 1937. године стрељан заједно са два његова брата, као присталице Троцког. Године 1938. мајка Ашхен је била ухапшена и послата у један гулаг у Карелији, одакле се вратила 1947. године.^[2] Окуџава је од 1940. године живео код рођака у Тбилисију. Тамо је изучио токарски занат и радио у фабрици као токар.^[3]

Априла 1942. године, после завршеног деветог разреда, Окуџава је мобилисан и послат на закавкаски фронт у минобацачку јединицу, где је октобра исте године рањен. Након опоравка није се вратио на фронт, већ је служио у резервном стрељачком пуку у Батумију, а затим у артиљеријској бригади закавказког фронта све до марта 1944. године, када је демобилисан из здравствених разлога и вратио се у Тбилиси. Након положене матуре, Окуџава је 1945. године уписао филолошки факултет Тбилиског универзитета, где је дипломирао 1950. године.^[4]

Песник, бард

Прва Окуџавина песма «Нам в холодных теплушках не спа́лось»(Не спава нам се у хладним вагонима) је о његовој служби у артиљеријској бригади, текст ове песме није сачуван. Другу своју песму, «Стара студентска песма» («Незасит и тврдоглав…»), Окуџава је написао 1946. године. Окуџава је своје прве стихове објавио у гарнизонским новинама Закавкаског фронта «Борац РККА» (касније — «Ленинска застава»), под псеудонимом А. Долженов.^[5]

Радећи у Калужској области, Окуџава је објављивао своје стихове у новинама «Млади лењинист».^[6] Године 1956. је објавио своју прву збирку стихова «Лирика».^[5]

После рехабилитације оба родитеља 1956. године^[6] и Двадесетог конгреса КПСС Окуџава је био примљен у Комунистичку партију Совјетског Савеза.^[7] У Москву се преселио 1959. године, где је почео да рецитује своје песме, које су убрзо постале популарне. Године 1961. напушта посао учитеља и искључиво се посвећује писању^[8]. У времену од 1956—1967 Окуџава је написао многе од својих касније популарних песама: «На Тверском булевару», «Песмица о Љоњки Краљици», «Песмица о плавој лоптици», «Сентиментални марш», «Песмица о поноћном тролејбусу», «Ни луталице, ни пијандуре», «Московски мрав», «Песмица о комсомолској богињи» и др.

Године 1961. је у Харкову одржано прво официјелно вече ауторских песама Окуџаве. Окуџава се 1962. године први пут појавио у филму «Ланчана реакција», где је рецитовао своју песму «Поноћни тролејбус».

У 1970. години појавио се филм «Белоруска железничка станица», где се певала Окуџавина песма «Нама је потребна једна победа». Окуџава је био аутор и других популарних песама писаних за филмове као што су «Сламени шеширић», «Жења, Женечка и «каћуша»».^[5] Написао је више од 70 песама за 50 филмова, а његове песме из филма «Бело сунце у пустињи» (1969) су постале класика.^[8]

Компоновао је више од 200 музичких композиција и чијих текстова је аутор. Његове песме су мешавина руског традиционалног фолклора и француске шансоне. "Окуџавина поезија има шарм уличног протеста, има декадансу француске шансоне, поседује дах урбаног живота, здружене у једноставну поруку братства. Али, уместо ка помирености боемског очајања, она је еволуирала ка животворности борбене сатире."^[9]

Јединствени Окуџава

Окуџавине поеме су пуне доброте, храбрости и лепоте, а у исто време, ироније и смисла за хумор. Поседовао је изузетан дар за мелодију и интелигентну лирику. Фазил Искандер је једном приликом рекао о Окуџави: “И одједном се појавио човек који је показао у својим песмама да је све о чему наши људи говоре у кухињи, у уском кругу или мисле у време несанице – да је све то веома, веома значајно.” Његово име је постало одредница а он сам један од оснивача тзв. жанра уметничке песме. Он сам је био оригинални песник и прозни писац, аутор многих збирки песама и чак историјских романа. Сам је себе видео као песника, а своје музичке нумере сматрао безначајним.

Прве своје песме је Окуџава снимио у Паризу 1968. године, а у Немачкој и Пољској снимљене песме су се продавале и биле популарне у касним 1960–им. Тек 1970. године је Московски радио почео да их емитује. Средином 1970–их је снимио и пустио у продају своје песме у Совјетском Савезу, док су се књиге његових песама штампале и продавале одвојено.

Руски вајар Ернест Неизвестни је рекао о Окуџави: “Тачно је да је Булат био талентован, отворен и музикалан. Поред тога, имао је конзистентне погледе и на неки начин је био филозоф. Узгред речено, чак је и личио на Гандија.”^[8]

Друштвена делатност и политички ставови

Са почетком перестројке Горбачова Окуџава се активно укључио у друштвени живот Совјетског Савеза и Русије: од 1989. је члан-оснивач руског ПЕН центра, излази из КПСС 1990, од 1992. је члан комисије за помиловања председника РФ^[7], а од 1994. члан комисије државних награда РФ. Био је и члан савета друштва «Мемориал».

Имао је негативно мишљење о Лењину и Стаљину^[10], а у његовом интервјуу који је дао «Новој Газети» указује на сличности између фашизма и стаљинизма.^[11]

Године 1993. Окуџава је потписао «Писмо четрдесет двојице» у коме се захтевала забрана комунистичких и националистичких партија, фронтова и удружења, одрицање легалности Конгреса народних депутата и Врховног Совјета, суђење присталицама Врховног Совјета у време растурања Врховног Совјета октобра 1993. године у Москви.

Имао је негативно мишљење о неким политичарима (Хасбулатову, Макашову, Руцком) који су били на страни Врховног Совјета, а осудио је и рат у Чеченији.^[3]

Породица

Окуџава се женио два пута. Његова прва жена је била Галина Васиљевна Смољјанинова (1926—1965)^[12] са којом се упознао као студент и оженио 1947. године. Са Галином је имао двоје деце - сина Игора (2. јануара 1954 — 11. јануара 1997)^[13] и неименовану кћер која је умрла као беба.

Његова друга жена је била Олга Владимировна Арцимович са којом је добио сина Антона 1965. године.^[14]

Окуџава се оженио Олгом 1962, а развео од Галине 1964. године. Галина је умрла годину дана касније од срчаног удара, а син Игор је постао зависник од дроге, од чега је и умро. За обе ове несреће Галинина родбина је окривила Булата.^[8]

Смрт

Булат Окуџава је умро 12. јуна 1997. године у војној болници париског предграђа Кламар. Пред саму смрт се крстио под именом Јован^[15] по светомученику Јовану Војнику^[16]. Ово крштење је обавила његова жена Олга у Паризу по предлогу и благослову једног од стараца Псковско-Печорског манастира. Окуџаву су опојали у Московском храму светих врачева Кузмана и Дамјана. Поводом религиозних ставова и погледа Окуџаве, један од православних свештеника је рекао: «Окуџава је само мислио да не верује. У самој суштини су његове песме псалми нашега века».^[17] Сахрањен је на Вагањковском гробљу града Москве^[18]^[19].

Одликовања, награде и почасти

Одликовања

Орден Отаџбинског рата I степена (1985).
Орден пријатељства народа (1984).
Медаља Жукова (1996).
Медаља «За одбрану Кавказа» (1944).
Медаља «За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1945).
Медаља «Двадесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1965).
Медаља «Тридесет од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945.» (1975).
Јубиларна медаља «Четрдесет година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945» (1985).
Медаља «50 година од победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945 1941—1945 » (1995).
Медаља «50 година Оружаних снага СССР» (1968).
Медаља «60 година Оружаних снага СССР» (1977).
Медаља «70 година Оружаних снага СССР» (1988).
Почасна медаља Управе Совјетског фонда мира^[7].

Награде

Прва награда Струшких вечери поезије «Златни венац», Југославија (1967).
Награда «Златна гитара» на фестивалу у Сан-Рему, Италија (1985).
Награда «Пењо Пенев», Бугарска (1990).
Награда «За храброст в литератури» А. Д. Сахарова независног удружења писаца «Април» (1991).
Државна награда СССР (1991) — за зборник стихова «Посвећено вама» (1988).
Награда «Русский Букер» (1994) — за аутобиографски роман «Уништени театар»^[5].

Почасти

Почасни докторат хуманитарних наука Универзитета у Норвичу, САД (1990)
Почасни грађанин Калуге (1996)^[7]
Астероиду 3149, који је открила Чехиња Зденка Ваврова (Zdeňka Vávrová), је дато име Окуџава (1981)^[8]

Дела

Збирке песама

Лирика (1956)
Острва (1959)
На путу за Тинатин (1964)
Весели добош (1964)
Март великодушности (1967)
Арбате, мој Арбате (1976)

Прозни радови и збирке приповедака

Жив био, ђаче
Фотограф Жора
Промоксис
Јутро се боји нежном светлошћу
Приватни живот Александра Пушкина
Као из кутије
Дивне пустоловине

Романи

Јадни Авросимов (1969)
Авантуре тајног агента Шипова (1971)
Путовање дилетаната (1978)^[9]
Гутљај слободе (1979; по драматизацији романа "Јадни Авросимов", сва каснија издања објављена су под овим називом)
Сусрет с Бонапартом (1983)
Укинуто позориште (аутобиографски роман) (1993)