Бог се никад не смеје је публицистичка књига историчара уметности, књижевника и активисте Александра Ламброса објављена 2014. године у 500 примерака у издању Нове поетике.^[1]У питању је најпродаванија књига ове издавачке куће.^[2] Књига говори о атеизму, својеврсна је историја религијских контроверзи и утицаја религије на политику, са освртом на цркве на Балкану. Поднаслов књиге је Записи о атеистичком аутовању, и књига такође садржи аутобиографске податке о детињству, раду и активизму самог аутора. Дизајн књиге је радио фотограф Никола Ђукић, илустрације и цртежи су дело уметника Александра Тодоровића,^[3] а предговор машинског инжењера Марка Екмеџића. На корицама књиге реч "Бог" је намерно одштампана малим словима, са уметничком сликом Палог анђела Александра Кабанела.^[4] На задњој корици поред синопсиса налази се фотографија самог Ламброса.

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Књига почиње заблудом о Константину Великом, легендама о њему које је написао његов биограф Јевсевије Кесаријски, спомиње утицај Ватикана и католичке цркве у светским ратовима, и тежак положај жена и мањина у исламу, који је највише критикован. Што се тиче цркви на Балкану спомиње се идеологија светосавља, као политичког и верског покрета насталог тридесетих година двадесетог века, критикују се Николај Велимировић и Јустин Поповић, затим хрватска католичка црква, спомиње се Међугорски феномен из 1981. године, исламски радикализам у Босни и Херцеговини и одлазак научне и културне елите из Србије, као и ауторова сећања и ставови.

Књига такође садржи доста цитата из Библије и Курана, али и научника као што је Галилео Галилеј, као и контроверзних изјава неких људи с Балкана попут Љиљане Чолић, која је као министарка покушала из уџбеника биологије да избаци теорију еволуције. Наводи се да је на Ламброса прилично утицала књига "Заблуда о Богу" Ричарда Докинса.^[5]

Од личних сећања издвајају се његова сећања на информативне разговоре његових родитеља са припадницима безбедности ЈНА, јер је његов отац ишао у цркву, такође Александар се својевољно крстио у Српској православној цркви са 17 година, књига обухвата сећања на његово аутовање као геј мушкарца, лгбт активизам, блогове и чланке које је писао о религији и историји уметности, али и покушај "исписивања" из СПЦ-а са организацијом Атеисти Србије, што му није успело. У књизи се наводи да је заправо сматрао себе агностиком.

Цитат из књиге (страна 84):

"Прихватам да је моје активно непоштовање религије некима увредљиво. Али религија вређа апсолутно све у шта ја и милони других слободномислећих људи верујемо: слободу мисли и изражавања, изнад свега, једнакост полова, једнакост раса, једнакост људи у најширем смислу. Вређа ми интелигенцију и достојанство, осећај за морал и за правду, а њено мрачњаштво и култ смрти загађују дивљење које осећам према чуду живота и света"

Александар Радосављевић, познат под псеудонимом Александар Ламброс, је рођен 23. јула 1972. године у Крагујевцу, а преминуо 31. јула 2024. године у Ници од последица инфаркта.^[6] Сахрањен је у родном Крагујевцу, поред ове књиге написао је неколико књига о музичарима Робију Вилијамсу и Мадони, као и збирку еротских приповедака Ворхолов код и друге мистерије попа. Осам година радио је као наставник ликовног у две средње школе, пре него што је емигрирао у Француску, бавио се такође фотографијом и био колекционар уметничких слика модерних српских сликара и меморабилија, маркица, разгледница и часописа које имају везе са историјом Србије и Француске, није познато шта се десило са овом колекцијом после његове смрти. Упркос томе што је био атеиста, део његове уметничке збирке представљен је на изложби у библиотеци Владичанског двора у Пакрацу.^[7] Писао је такође блогове и чланке за разне медије попут Б92, Југ медија, Оптимист, а његове написе преносио је често и националистички сајт Србин инфо, што је реткост јер је био припадник лгбт популације.