У насељу су пронађене богато осликане касноримске гробнице.[1]
Први помени о Бешки потичу из 1564, а помиње се и у XVII и почетком XVIII века.
У септембру 1914. аустроугарске власти су ухапсиле 28 Срба из места и одвеле их у петроварадинску тврђаву, да би их неколико дана касније шесторо било стрељано,[2][3] укључујући сликарку Даницу Јовановић.
У православној цркви у Бешки, новосадски звоноливац Ђорђе Петровић је 1857. године излио једно звоно од пет центи. Било је то у време пароха поп Петра Бошковића и црквених тутора Јована Стаматовића и Васе Варићака.[4]
Пре Другог светског рата имала је 3.855 становника од чега више од 2.000 Немаца. У рату је погинуло 59 мештана, а 69 су пали као жртве фашизма.
Привреда
40% становништва Бешке ради у Београду и Новом Саду, док се остали део активног становништва бави пољопривредом и виноградарством.
Бешка има знатну угоститељску понуду, и на самој обали, узводно од моста на међународном ауто-путу, и у центру села. Уз то, у Бешки је могуће изнајмити чамац, јахту, фијакер и организовати ловачки или риболовачки излет.
Демографија
У насељу Бешка живи 4949 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,9 година (37,3 код мушкараца и 40,6 код жена). У насељу има 1955 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,19.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).
^Špehar, Olga Z. (2017). „Home for Eternity. A possible Interpretation of the Late Roman Tomb Paintings from Beška”. Matica srpska journal for fine arts: 13.
.svg)
