PROFILPELAJAR.COM

Јозеф Менгеле
Јозеф Менгеле
	Фотографија Јозефа Менгелеа са идентификационог документа из Аргентине, 1956.
Лични подаци
Датум рођења	16. март 1911.
Место рођења	Гинцбург, Немачко царство
Датум смрти	7. фебруар 1979. (67 год.)
Место смрти	Бертиога, Бразил

Др Јозеф Менгеле (нем. Josef Mengele; Гинцбург, 16. март 1911 — Бертиога, 7. фебруар 1979) био је нацистички лекар који је стекао надимак Анђео смрти због свог рада у Аушвицу и другим концентрационим логорима. Вршио је медицинске експерименте на људима, а био је задужен и за организацију логора: у гасне коморе отерао је 400.000 људи, као и Адолф Ајхман. Рођен је у граду Гинцбургу, у Баварској. Био је најстарији син Карла и Валбурге. Отац му је био индустријалац. Имао је два брата; женио се двапут и имао сина Ролфа (након смрти брата Карла, оженио је његову удовицу учинивши левират). Борио се као члан 5. СС дивизије и добио Гвоздени крст, првог и другог реда. У Аушвицу је чинио разне неетичке експерименте сумњиве научне вредности. Био је и у другим логорима. Побегао је ватиканским пацовским каналима у Аргентину, где је живео до краја свог живота. Умро је у 67. години: купајући се на једној бразилској плажи, доживео је мождани удар док је био у води и удавио се. Његов идентитет је потврђен тек 1992. Никад се није покајао за своје злочине, колико је познато.

Војничка служба

Идеологија нацизма је заједно донела елементе антисемитизма, расне хигијене и еугенике, и комбиновала их је сам пангерманизмом и територијалним проширењем са циљем да се створи још животног простора за германске народе.^[1] Нацистичка Немачка је покушала да стекне нове територије нападом на Пољску и Совјетски Савез, са намером да депортује или убије све Јевреје и Словене који су ту живели, који су сматраним инфериорнима у односу на „аријевску вишу расу”.^[2]

Менгеле се учланио у Нацистичку партију 1937, а у СС 1938. Прошао је основну војну обуку 1938. у гебиргсјегерима (брдској пешадији) и позван да служи у Вермахт у јуну 1940, пар месеци по почетку Другог светског рата. Добровољно се пријавио за лекарску службу у Вафен-СС, где је служио са чином СС-унтерштурмфирера у резервном медицинском батаљону све до новембра 1940. После је био распоређен у Главном уреду СС-а за расу и расељавање у Познању, где је процењивао кандидате које би били подложни за германизацију.^[3]^[4]

У јуну 1941. Менгеле је премештен у Украјину, где је одликован Гвозденим крстом другог реда. У јануару 1942. приступио је у 5. СС оклопну дивизију Викинг као батаљонски медицински официр. Спасио је двојицу немачких војника из запаљеног тенка и био је одликован Гвозденим крстом првог реда као и Рањеничком значком у црном и Медаљом за бригу за немачки народ. Био је озбиљно рањен у борбама код Ростова на Дону половином 1942. и био је проглашен неспособним за даљу војну службу. После опоравка, био је премештен у Уред за расу и расељавање у Берлину. Такође је наставио свој рад са фон Фершуером, који је био у Институту за антропологију, људско наследство и еугенику Кајзер Вилхелм. Менгеле је унапређен у чин СС-хауптштурмфирера (капетана) у априлу 1943.^[5]^[6]^[7]

Аушвиц

Почетком 1943, уз подршку фон Фершуера, Менгеле се пријавио за службу у концентрационим логорима, где је предвидео да ће имати прилику да спроводи генетске експерименте над људима.^[5]^[8] Његова пријава је прихваћена и био је премештен у логор Аушвиц. Главни медицински официр у Аушвицу, СС-стандотарзт Едуард Виртс, га је именовао на место главног лекара логора за ромске породице, који се налазио у поткампу у Биркенауу.^[5]^[8]

До краја 1941, Адолф Хитлер је решио да ће европски Јевреји бити истребљени, па је Биркенауу, који је првобитно био планиран да држи принудне раднике, била додељена улога комбинације радног логора и логора смрти.^[9]^[10] Затвореници су довожени железницом из свих делова Европе које је окупирала Немачка и пристизали су у конвојима свакодневно.^[11] Од јула 1942, СС је спроводио "селекције". Пристигли Јевреји би били раздвајани; они који су оцењени способним за рад су примљени у логор, док су они оцењени неподесним за рад одмах убијени у гасним коморама.^[12] Група одређена за смрт, отприлике око три четвртине укупног броја, је обухватала скоро сву децу, жене са малом децом, труднице, све старце, као и све оне које би СС лекар при кратком и површном прегледу оценио да нису потпуно здрави.^[13]^[14] Менгеле, који је био члан тима лекара одређеног за врши ове селекције, их је вршио чак и када није био распоређен да их спроводи, у нади да ће наћи особе за своје експерименте.^[15] Посебно је био заинтересован да пронађе близанце.^[16] За разлику од других доктора, који су спровођење селекција сматрали једним од најстреснијих и најгрознијих дужности, Менгеле је овај задатак извршавао расположен, често се смејући или звиждући неку мелодију.^[17]^[18]

Менгеле и други СС лекари нису лечили затворенике, већ су надгледали рад лекара-затвореника који су били приморани да раде у логорској медицинској служби.^[18] Менгеле је једном недељно посећивао болничке бараке и слао у гасне коморе све затворенике који не би оздравили после две недеље у кревету.^[19] Такође је био члан тима лекара одговорних за надзор примене циклона Б, пестицида на бази цијанида који се користио да убија људе у гасним коморама у Биркенауу. Служио је у овом својству у гасним коморама лоцираним у крематоријумима IV и V.^[20]

Са избијањем епидемије номе (гангренозне бактеријске болести уста и лица) која је задесила ромски логор 1943, Менгеле је започео проучавање да се открије узрок болести и развије терапију. Затражио је помоћ затвореника доктора Бертолда Епштајна, јеврејског педијатра и професора Прашког универзитета. Менгеле је изоловао затворенике у посебне бараке и наредио да се неколико заражене деце убије тако да се њихове сачуване главе и органи могу послати у Медицинску академију СС-а у Грацу и другим установама за проучавање. Ово истраживање је било још у току када је ромски логор ликвидиран, а његови преостали затвореници убијени 1944.^[21]

Као одговор на епидемију тифуса у женском логору, Менгеле је испразнио један блок од 600 јеврејских жена и послао их у гасну комору. Зграда је затим очишћена и дезинфикована, а затвореници суседног блока су окупани и дезинфиковани и добили су нову одећу пре него што су пресељени у очишћен блок. Процес је био понављан све док све бараке нису биле дезинфиковане. Сличне дезинфикације су коришћене касније за касније епидемије шарлаха и других болести, али уз разлику да сву сви болесни затвореници били послати у гасне коморе. За своје напоре, Менгеле је касније био награђен Крстом ратних заслуга друге класе са мачевима и био је унапређен 1944. у првог лекара подлогора у Биркануу.^[22]

Референце

^ Evans 2008, стр. 7.
^ Longerich 2010, стр. 132.
^ Posner & Ware 1986, стр. 16.
^ Kubica 1998, стр. 318–319.
^ ^а ^б ^в Kubica 1998, стр. 319.
^ Posner & Ware 1986, стр. 16–18.
^ Astor 1985, стр. 27.
^ ^а ^б Allison 2011, стр. 53.
^ Steinbacher 2005, стр. 94.
^ Longerich 2010, стр. 282–283.
^ Steinbacher 2005, стр. 104–105.
^ Rees 2005, стр. 100.
^ Levy 2006, стр. 235–237.
^ Astor 1985, стр. 80.
^ Levy 2006, стр. 248–249.
^ Posner & Ware 1986, стр. 29.
^ Posner & Ware 1986, стр. 27.
^ ^а ^б Lifton 1985.
^ Astor 1985, стр. 78.
^ Piper 1998, стр. 170, 172.
^ Kubica 1998, стр. 320.
^ Kubica 1998, стр. 328–329.

Литература

Aderet, Ofer (22. 7. 2011). „Ultra-Orthodox man buys diaries of Nazi doctor Mengele for $245,000”. Haaretz. Приступљено 2. 2. 2014.
Allison, Kirk C. (2011). „Eugenics, race hygiene, and the Holocaust: Antecedents and consolidations”. Ур.: Friedman, Jonathan C. Routledge History of the Holocaust. Milton Park; New York: Taylor & Francis. стр. 45—58. ISBN 978-0-415-77956-2.
Astor, Gerald (1985). Last Nazi: Life and Times of Dr Joseph Mengele. New York: Donald I. Fine. ISBN 978-0-917657-46-7.
Blumenthal, Ralph (22. 7. 1985). „Scientists Decide Brazil Skeleton Is Josef Mengele”. The New York Times. Arthur Ochs Sulzberger, Jr. Приступљено 1. 2. 2014.
Brozan, Nadine (15. 11. 1982). „Out of Death, a Zest for Life”. The New York Times.
Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-311671-4.
Hier, Marvin (2010). „Wiesenthal Center Praises Acquisition of Mengele's Diary”. Simpn Wiesenthal Center. Архивирано из оригинала 8. 5. 2017. г. Приступљено 2. 2. 2014.
Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6.
Kubica, Helena (1998) [1994]. „The Crimes of Josef Mengele”. Ур.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 317–337. ISBN 978-0-253-20884-2.
Lagnado, Lucette Matalon; Dekel, Sheila Cohn (1991). Children of the Flames: Dr Josef Mengele and the Untold Story of the Twins of Auschwitz. New York: William Morrow. ISBN 978-0-688-09695-3.
Levy, Alan (2006) [1993]. Nazi Hunter: The Wiesenthal File (Revised 2002 изд.). London: Constable & Robinson. ISBN 978-1-84119-607-7.
Lifton, Robert Jay (21. 7. 1985). „What Made This Man? Mengele”. The New York Times. Приступљено 11. 1. 2014.
Lifton, Robert Jay (1986). The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-04905-9.
Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280436-5.
Mozes-Kor, Eva (1992). „Mengele Twins and Human Experimentation: A Personal Account”. Ур.: Annas, George J.; Grodin, Michael A. The Nazi Doctors and the Nuremberg Code: Human Rights in Human Experimentation. New York: Oxford University Press. стр. 53—59. ISBN 978-0-19-510106-5.
Nash, Nathaniel C. (11. 2. 1992). „Mengele an Abortionist, Argentine Files Suggest”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2014.
Nyiszli, Miklós (2011) [1960]. Auschwitz: A Doctor's Eyewitness Account. New York: Arcade Publishing. ISBN 978-1-61145-011-8.
Oster, Marcy (3. 2. 2010). „Survivor’s grandson buys Mengele diary”. Jewish Telegraphic Agency. Приступљено 2. 2. 2014.
Piper, Franciszek (1998) [1994]. „Gas Chambers and Crematoria”. Ур.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 157–182. ISBN 978-0-253-20884-2.
Posner, Gerald L.; Ware, John (1986). Mengele: The Complete Story. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-050598-8.
Rees, Laurence (2005). Auschwitz: A New History. New York: Public Affairs. ISBN 978-1-58648-303-6.
Saad, Rana (1. 4. 2005). „Discovery, development, and current applications of DNA identity testing”. Baylor University Medical Center Proceedings. 18 (2): 130—133. PMC 1200713 . PMID 16200161.
Segev, Tom (2010). Simon Wiesenthal: The Life and Legends. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-51946-5.
Simons, Marlise (17. 3. 1988). „Remains of Mengele Rest Uneasily in Brazil”. The New York Times. Приступљено 2. 2. 2014.
„SS service record of Josef Mengele”. College Park, Maryland: National Archives and Records Administration.
Steinbacher, Sybille (2005) [2004]. Auschwitz: A History. Munich: Verlag C. H. Beck. ISBN 978-0-06-082581-2.
„The Album”. United States Holocaust Memorial Museum. 2007. Архивирано из оригинала 29. 01. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2014.
Turner, Adrian (14. 6. 2003). „Gregory Peck: Elder statesman of the screen who stood for nobility, honour and decency”. The Independent. Приступљено 1. 9. 2015.
Walters, Guy (2009). Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice. New York: Broadway Books. ISBN 978-0-7679-2873-1.
Weindling, Paul (2002). „The Ethical Legacy of Nazi Medical War Crimes: Origins, Human Experiments, and International Justice”. Ур.: Burley, Justine; Harris, John. A Companion to Genethics. Blackwell Companions to Philosophy. Malden, MA; Oxford: Blackwell. стр. 53–69. ISBN 978-0-631-20698-9. doi:10.1002/9780470756423.ch5.
Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1991). The Encyclopedia of the Third Reich. New York: Macmillan. ISBN 978-0-02-897502-3.

Спољашње везе

Тајни документи откривају детаље о потери за „анђелом смрти” (Б92, 5. септембар 2017)

[FOOTNOTEEvans20087-1] Evans 2008, стр. 7.

[FOOTNOTELongerich2010132-2] Longerich 2010, стр. 132.

[FOOTNOTEPosnerWare198616-3] Posner & Ware 1986, стр. 16.

[FOOTNOTEKubica1998318–319-4] Kubica 1998, стр. 318–319.

[FOOTNOTEKubica1998319-5] а ^б ^в Kubica 1998, стр. 319.

[FOOTNOTEPosnerWare198616–18-6] Posner & Ware 1986, стр. 16–18.

[FOOTNOTEAstor198527-7] Astor 1985, стр. 27.

[FOOTNOTEAllison201153-8] а ^б Allison 2011, стр. 53.

[FOOTNOTESteinbacher200594-9] Steinbacher 2005, стр. 94.

[FOOTNOTELongerich2010282–283-10] Longerich 2010, стр. 282–283.

[FOOTNOTESteinbacher2005104–105-11] Steinbacher 2005, стр. 104–105.

[FOOTNOTERees2005100-12] Rees 2005, стр. 100.

[FOOTNOTELevy2006235–237-13] Levy 2006, стр. 235–237.

[FOOTNOTEAstor198580-14] Astor 1985, стр. 80.

[FOOTNOTELevy2006248–249-15] Levy 2006, стр. 248–249.

[FOOTNOTEPosnerWare198629-16] Posner & Ware 1986, стр. 29.

[FOOTNOTEPosnerWare198627-17] Posner & Ware 1986, стр. 27.

[FOOTNOTELifton1985-18] а ^б Lifton 1985.

[FOOTNOTEAstor198578-19] Astor 1985, стр. 78.

[FOOTNOTEPiper1998170,_172-20] Piper 1998, стр. 170, 172.

[FOOTNOTEKubica1998320-21] Kubica 1998, стр. 320.

[FOOTNOTEKubica1998328–329-22] Kubica 1998, стр. 328–329.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]