Педијатрија је грана медицине која је дефинисана објектом свог интереса − дететом, од рођења до краја адолесценције. То је, према томе, медицина развојног доба. У вези са границама педијатрије последњих година се временски распон људског живота у којем делује педијатрија проширио, уназад у пренаталном добу до самог зачећа и унапред до времена после досезања зрелости. Америчка академија за педијатрију препоручује људима да траже педијатријску негу до 21 године.[1][2] У Уједињеном Краљевству, педијатрија покрива пацијенте до 18. године.[3] Старосне границе педијатрије широм света расту из године у годину.[4]Лекар који је специјализован за ову област је познат као педијатар. Реч педијатрија и њени сродници значе „исцелитељ деце“; оне потичу од две грчке речи:παῖς (pais „дете“) и ἰατρός (iatros „лекар, исцелитељ“). Педијатри раде у болницама и дечјим болницама, посебно онима који раде у својим подспецијалностима (нпр. неонатологија), и као лекари примарне здравствене заштите амбулантно.
Историја
Најранији спомени медицинских проблема специфичних за децу појављују се у Хипократовом корпусу, објављеном у петом веку пре нове ере, и у чувеној Светој болести. Ове публикације су расправљале о темама као што су дечја епилепсија и превремени порођаји. Од првог до четвртог века нове ере, грчки филозофи и лекари Келс, Соран из Ефеса, Аретеј, Гален и Орибасиј, такође су у својим делима расправљали о специфичним болестима које погађају децу, као што су осип, епилепсија и менингитис.[5] Већ су Хипократ, Аристотел, Келс, Соран и Гален[6] разумели разлике у организмима који расту и сазревају, што је захтевало различит третман: Ex toto non sic pueri ut viri curari debent („Уопште, дечаци не би требало да се третирају на исти начин као мушкарци").[7]
Иако су неки педијатријски радови постојали у то време, били су оскудни и ретко објављени због недостатка знања из педијатријске медицине. Године 1472, у Падови, Паоло Бађелардо, италијански лекар, написао је прву медицинску књигу у потпуности о дечијим болестима – „De infantium aegritudinibus ac remediis.“[5] Неки од најстаријих трагова педијатрије могу се открити у старој Индији, где су се дечији лекари звали кумара бртија.[6]Сусрута Самхита, ајурведски текст, настао током шестог века пре нове ере, садржи текст о педијатрији.[8] Још један ајурведски текст из овог периода је Кашјапа Самхита.[9][10]
Рукопис из другог века нове ере грчког лекара и гинеколога Сорана из Ефеса бавио се неонаталном педијатријом.[11] Византијски лекари Орибасиј, Етијус од Амида, Алекандер Тралијанус и Паулус Егинета су допринели овом пољу.[6] Византинци су градили и брефотрофије (јаслице).[6] Исламски писци златног доба послужили су као мост за грчко-римску и византијску медицину и додали своје идеје, посебно Хали Абас, Јахја Серапион, Абулкасис, Авицена и Авероес. Персијски филозоф и лекар ал-Рази (865–925) објавио је монографију о педијатрији под насловом Болести код деце, као и први дефинитиван опис малих богиња као клиничког ентитета.[12][13] Такође међу првим књигама о педијатрији била је Libellus [Opusculum] de aegritudinibus et remediis infantium из 1472 („Мала књига о дечијим болестима и лечењу“), италијанског педијатра Паола Багеларда.[14] У низу су дошли Ein Regiment der JungerkinderБартоломеуса Метлингера 1473, Корнелијус Ролансов (1450–1525) безнасловни Бухлеин, или латински компендијум, 1483, и Хајнрих фон Луфенбургов (1391–1460) Versehung des Leibs, написан 1429. и објављен 1491, заједно са радом Pediatric Incunabula, четири велика медицинска трактата о дечјој физиологији и патологији.[6]
Док је више информација о дечијим болестима постајало доступно, било је мало доказа да су деца добијала исту врсту медицинске неге као одрасли.[15] Током 17. и 18. века медицински стручњаци су почели да нуде специјализовану негу деце.[5] Шведски лекар Нилс Розен фон Розенштајн (1706–1773) сматра се оснивачем савремене педијатрије као медицинске специјалности,[16][17] док се његово дело Болести деце и њихови лекови (1764) сматра „првим савременим уџбеником ове теме“.[18] Међутим, тек у деветнаестом веку медицински стручњаци признају педијатрију као посебну област медицине. Прве публикације специфичне за педијатрију појавиле су се између 1790-их и 1920-их.[19] Термин педијатрија је први пут увео на енглески 1859. године др Абрахам Џејкоби. Године 1860. постао је „први посвећени професор педијатрије на свету.“[20] Педијатрија као специјализована област медицине наставила је да се развија средином 19. века; Немачки лекар Абрахам Јакоби (1830–1919) познат је као отац америчке педијатрије због свог великог доприноса овој области.[21][22] Медицинско образовање стекао је у Немачкој, а касније је радио у Њујорку.
Прва општеприхваћена педијатријска болница је Болница за болесну децу (фр.Hospital for Sick Children), која је отворена у Паризу јуна 1802. године на месту где је претходно било сиротиште.[23] Од свог почетка, ова чувена болница примала је пацијенте до петнаест година,[24] и до данас функционише као педијатријско одељење Некер-болнице за болесну децу, настале 1920. спајањем са оближњом Некер болницом, основаном 1778.
^Elgood, Cyril (2010). A Medical History of Persia and The Eastern Caliphate (1st изд.). London: Cambridge. стр. 202—203. ISBN978-1-108-01588-2. „By writing a monograph on 'Diseases in Children' he may also be looked upon as the father of paediatrics.”
^U.S. National Library of Medicine, "Islamic Culture and the Medical Arts, Al-Razi, the Clinician" [1]
^ абBallbriga, Angel (1991). „One century of pediatrics in Europe (section: development of pediatric hospitals in Europe)”. Ур.: Nichols, Burford L.; et al. History of Paediatrics 1850–1950. Nestlé Nutrition Workshop Series. 22. New York: Raven Press. стр. 6—8. ISBN0-88167-695-0.
^Pearson, Howard A. (1991). „Pediatrics in the United States”. Ур.: Nichols, Burford L.; et al. History of Paediatrics 1850–1950. Nestlé Nutrition Workshop Series. 22. New York: Raven Press. стр. 55—63. ISBN0-88167-695-0.