PROFILPELAJAR.COM

Teodor Mopsuestijski (poznati i kao Teodor Antiohijski; oko 350 - 428) je bio episkop Mopsuestije (u današnjoj Turskoj) i jedan je od najznačajnih predstavnika antiohijske bogoslovske škole.

Život

Rođen je oko 350. godine u uglednoj porodici u antiohijskom drevnom gradu Mopsuetiji, na reci Piram, oko 30 km od mora. Bio je dobar prijatelj Jovana Zlatoustog. Sa zajedničkim prijateljem Maksimom, sva trojica su pohađali predavanja na grčkom kod učitelja retorike Libanijusa.^[1] Kasnije je stekao i filozofsko obrazovanje. Kada se Jovan Zlatousti obratio monaškom životu, on je sobom povukao i Maksima i Teodora i sva tri prijatelja su se zajedno povukla u manastirsku školu kod Diodora. Dok je upražnjavao podvižništvo i samodisciplinu, razmišljajući o zavetovanju na celibat, Teodor je sreo devojku Herminu, kojom je bio očaran. Tada je počeo da razmišlja o braku, napustivši manastirski život, a ovaj njegov „pad“ je izazvao zaprepašćenost u njegovoj okolini.

Teodor se kasnijih godina pojavljuje kao pisac, izdajući komentare psalmi. Oko 383. godine je postao sveštenik, tačnije episkop u antiohijskom gradu Mopsuetiji. 394. ide na sabor u Konstantinopolju, gde drži besedu pred carem Teodosijem I, koji izjavljuje da nikada nije sreo takvog učitelja.^[2] Carev naslednik Teodosije II takođe gaji veliko poštovanje prema njemu i često mu piše. Teodor se bori protiv arijanstva, apolinarijstva i drugih učenja koja su se protivila zvaničnom učenju crkve. Smatran je „glasnikom istine i doktorom crkve“.

418. godine neke pelagijanske starešine proterane sa zapada su pronašle utočište u antiohijskoj školi^[3] gde borave do 422, što utiče na Teodora da napiše knjigu „Protiv branitelja Iskonskog greha“. Nestorije je na svom putu u Konstantinopolj 428. godine svratio po savet kod svog starog učitelja Teodora.

Krajem 428. Teodor Mopsuestijski umire u 78. godini života. Posthumno je osuđen kao jeretik na Petom vaseljenskom Saboru u Carigradu 553.

Učenje

Za svoga života, Teodor nikada nije zvanično optužen za krivoverje, iako je imao dodira sa nekim učenjima koja su kasnije proglašena za jeretička.

On je podržavao Nestorijev naziv Hristorodica umesto naziva Bogorodica, ali kada je video burne reakcije javnosti, dobrovoljno se povukao da bi izbegao skandal.^[4] Ovo nikako nije bilo usamljeno mišljenje, jer su u to vreme antiohijski bogoslovi su u domenu hristologije uglavnom naginjali odvajanju čovečanske od božanske prirode, što je ohrabrilo Nestorijanstvo.^[5] Njihovo učenje je tvrdilo da Isus Hrist nije Bog već čovek u koga se uselio božanski Logos i obitava u njemu na način na koji i u svetiteljima.

Teodorovo učenje po tom pitanju je izloženo u delu „Tri poglavlja“, koje nije sačuvano, a protiv kojeg car Justinijan usmerava teološke napade u svojem „Ispovedanju vere“.

Posmrtne optužbe

Najranije optužbe verovatno potiču od Marija Merkatora 431. koji tereti Teodora da je stvarni osnivač pelagijanstva^[6], a ubrzo ga isti autor još žešće optužuje da je preteča nestorijanstva.

Mnogima je bilo neshvatljivo da je Crkva osudila Nestorija, a nije i njegovog učitelja Teodora, pa je car Justinijan (vladao od 527 – 565) u cilju vraćanja monofizita pod okrilje Crkve izdao „Ispovedanje vere“ koje nosi podnaslov „Protiv tri poglavlja“, u kojem osuđuje Teodora Mopsuestijskog.^[7] Tu se, između ostalog kaže: „Ako dakle neko brani Teodora, koji je tako klevetao, i ne proklinje njega i njegove spise i one koji slično njemu misle i mislili su, neka je proklet.“^[7]

Neprijateljstvo je kulminiralo na Petom vaseljenskom saboru koji, pod uticajem cara Justinijana I, baca prokletstvo na Teodora. Afrička delegacija odbacuje odluku koja im izgleda da poriče ne samo autoritet prethodnih sabora u Efesu i Halkedonu, već skrnavi i svetost mrtvih. Episkop Pontije odgovora caru da on od njih traži da osude čoveka o čijim spisima ne znaju ništa. Justinijan kaže: „Ako neki govore da Teodora ne treba anatemisati posle smrti, neka znaju oni koji opravdavaju takvog jeretika da se svaki jeretik koji je do kraja ostao u svojoj zabludi veoma pravedno podvrgava trajnoj anatemi i posle smrti.“^[7]

Da bi predstavili „jeretika“ Teodora u što lošijem svetlu, njegovi protivnici takođe pokušavaju da poreknu da je pismo Jovana Zlatoustog, u kojem mu piše o njihovoj ljubavi i prijateljstvu sačuvanim od najranijih godina, namenjeno njemu.^[4]

Spisi

Fakundije govori o Teodorovim „nebrojenim knjigama“. Sirijski katalog Teodorovih knjiga iz 1318. godine sadrži naslove 41 toma^[8]. Samo je jedno delo celo sačuvano, njegovi komentari starozavetnih proroka. Srećnim slučajem u 19. veku su otkriveni komentari poslanica Galaćanima i još neki odlomci.

Napomene

↑ Socr. vi.3; Soz. viii.1
↑ John of Antioch, ap. Facund. ii.2
↑ Marius Mercator, Praef. ad Symb. Theod. Mop. 72
↑ ^4,0 ^4,1 A Dictionary of Christian Biography and Literature to the End of the Sixth Century A.D. by Henry Wace
↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-05. Pristupljeno 2011-02-26.
↑ Lib. subnot. in verba Juliani, praef
↑ ^7,0 ^7,1 ^7,2 „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2007-09-28. Pristupljeno 2011-02-26.
↑ J. S. Assem. Bibl. Orient. iii.i. pp. 30 seq.