PROFILPELAJAR.COM

Slavko Ćuruvija
Славко Ћурувија
Slavko Ćuruvija; Славко Ћурувија
	[[Datoteka:\|250px]]
Rođen/a	9. 8. 1949.; Zagreb, NR Hrvatska, FNRJ
Umro/la	11. 4. 1999. (dob: 49); Beograd, Srbija, SRJ
Obrazovanje	Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Zanimanje	novinar
Godine aktivnosti	1986 - 1999

Slavko Ćuruvija (Zagreb, 9. avgust 1949. — Beograd, 11. april 1999) je bio srpski novinar i izdavač, osnivač listova „Nedeljni telegraf“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.

Ubistvo Slavka Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, tokom NATO bombardovanja SRJ postalo je simbol za brutalnost režima Slobodana Miloševića. Iako su neposredno pre ubistva Ćuruviju pratili pripadnici Državne bezbednosti, još uvek nije utvrđeno ko su nalogodavci, ni izvršioci ubistva.^[1]

Biografija

Slavko Ćuruvija je rođen u Zagrebu, 9. avgusta 1949. godine. Diplomirao je Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu 1978. Po završetku fakulteta se zaposlio u preduzeću „Mašinogradnja“ u Beogradu. Od 1984. godine je radio kao analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.^[2]

Godine 1986. Ćuruvija se pridružio novinarskoj ekipi lista „Borba“. Počeo je kao komentator, a zatim je napredovao preko urednika unutrašnje političke rubrike, do pozicije glavni i odgovorni urednik.^[2] Pisao je komentare i reportaže sa Kosova i Metohije u periodu od 1986. do 1988. godine. Bio je jedan od retkih novinara kojem je omogućeno da bude neposredno uz Slobodana Miloševića tokom njegove posete Kosovu Polju, 24. aprila 1987.^[3]

Sve vreme je bio aktivni dopisnik i saradnik više medija: „Komunist“, NIN, „Vjesnik“, „Večernji list“, „Nedelja“, „Pobjeda“, TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo, a sarađivao je i sa nekim evropskim listovima.^[2]

U „Borbi“ je ostao do 1994. godine kada je država preuzela kontrolu nad listom, nakon čega je napustio novine. Godine 1994. zajedno sa Momčilom Đorgovićem osnovao je list „Nedeljni telegraf“, prvi srpski privatni nedeljnik. Dve godine nakon toga, 1996., njih dvojica su osnovali „Dnevni telegraf“ (DT), prvi privatni dnevni list u Srbiji. 1998. godine je osnovao magazin „Evropljanin“.^[2]

Odnos sa Mirjanom Marković

Smatra se da je Ćuruvija bio blizak sa Mirjanom Marković, ženom tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, usled čega su njegove novine često sadržavale insajderske informacije o odlukama režima.^[1] Aleksandar Tijanić je u TV dokumentarcu „Kad režim strelja“ opisao njihov odnos kao „pakt o nenapadanju koji mu je omogućavao da dođe do značajnih informacija i time značajno uveća broj čitalaca Dnevnog telegrafa“. Ćuruvijina supruga Branka Prpa je pridavala znatno manji značaj tom poznanstvu.

Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković se značajno pogoršao tokom kosovskog rata u leto 1998. godine, kada su u toku bile opsežne policijske akcije protiv pobunjenih Albanaca, o kojima je Ćuruvija veoma otvoreno izveštavao. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju „Dnevni telegraf“ privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije su zapečaćene. Iznerviran takvom odlukom Slavko je odjurio kod Mire Marković. Na osnovu knjige Predraga Popovića "Oni ne praštaju", tada su pale teške reči između njih dvoje. Slavko je upitao Miru: "Šta to radite? Ako nastavite tim putem, visićete na Terazijama!" Nedugo zatim zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres koja je izdavala DT, a potom je Slavko registrovao listove u Crnoj Gori. Ipak, zbog tekstova i ilustracija u "Evropljaninu" oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona tadašnjih dinara.^[2]

Presuda je doneta na osnovu rigoroznog Zakona o informisanju, koji je donet 1998. godine kada se na čelu Ministarstva za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića nalazio Aleksandar Vučić. Tadašnji zakon je uveo visoke novčane kazne za nezavisne novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Kazna je izrečena tri dana nakon donošenja zakona retroaktivnim dejstvom Zakona.

Novembra iste godine, „Dnevni telegraf“ biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg je zastupala Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve građane, žene i decu“. Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta 1999. godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti.

Mirjana Marković je desetak dana pred Ćuruvijino ubistvo, na sednici Direkcije Jugoslovenske levice (JUL) njega označila kao glavnog državnog neprijatelja koji je izazvao bombardovanje i da će mu narod suditi.^[4] Nekoliko dana pred ubistvo, Mirjana Marković je preko Dragana Hadži Antića izdejstvovala da se u Ekspresu objavi tekst Miroslava Markovića "Ćuruvija dočekao bombe". "Politika ekspres" je 5. aprila 1999. godine objavila ovaj tekst u kome je Ćuruvija označen kao izdajnik. Prethodne večeri tekst "Ćuruvija dočekao bombe" pročitan je u drugom Dnevniku RTS-a.^[3]

Taj tekst mnogi smatraju za svojevrsnu presudu Ćuruviji.^[5]

Ubistvo

Slavko Ćuruvija ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine. Ubistvo je izvršeno oko 17 časova u Beogradu, u Svetogorskoj ulici (u to vreme Ive Lole Ribara), u prolazu ispred broja 35, gde su se nalaze prostorije marketing službe 'Dnevnog telegrafa', a na četvrtom spratu i stan u kome je Ćuruvija živeo.

Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Ćuruvija "lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca i da radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju za počiniocima ovog krivičnog dela". Tadašnji dnevni listovi su preneli svedočenje očevidaca da su "na njega pucala dvojica napadača obučena u crno i sa crnim kapama sa prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica, a onda su iz haustora izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj".^[2]

Ćuruviji je pucano u leđa, jedan hitac ga je pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce. Ubice su drškom od pištolja udarile i onesvestile Slavkovu suprugu Branku Prpu, koja je bila zajedno sa njim. Njih dvoje su neposredno pre napada bili na ručku sa prijateljima.

Na osnovu podataka koja su objavljeni iz tajnog izveštaja državne bezbednosti pod šifrom "Ćuran", saznalo se da je Ćuruviju i njegovu suprugu do neposredno pred ubistvo, neprestano pratilo oko 30 pripadnika Državne bezbednosti.^[3]^[6]

Istraga

Kao i mnoge istrage za ubistva iz tog perioda i ova istraga već dugo vremena nema sudski epilog. Tokom istrage je na predlog specijalnog tužioca za organizovani kriminal, saslušano oko 100 svedoka. Krajem 2007. godine, tužilac je opet dostavio zahtev za sprovođenje novih istražnih radnji.

Advokat Rajko Danilović, zastupnik Jova Ćuruvije, brata ubijenog Slavka je izjavio da osobe upućene u istražni predmet znaju ko je izvršio ubistvo i koji ljudi iz Državne bezbednosti su to organizovali, a pretpostavlja se sa velikim stepenom pouzdanosti i ko je i kada naručio ubistvo.

Prema pisanju beogradske štampe, jedan očevidac ubistva Ćuruvije kao neposrednog izvršioca prepoznao je Luku Pejovića, pripadnika rasformirane Jedinice za specijalne operacije.^[3] Sumnja se da je Pejovića i pripadnika DB Miroslava Mikija Kurka na mesto ubistva dovezao drugi pripadnik službe Ratko Romić. Pejović je ubijen u decembru 2000. godine. Smatra se da je ubijen da bi se presekla veza između naručilaca ubistva i izvršilaca.^[3]

Ranije se spekulisalo da je direktno Mirjana Marković naručila Ćuruvijino ubistvo desetak dana pre izvršenja i da su pored nje za ubistvo optuženi i bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković, nekadašnji šef beogradskog centra DB Milan Radonjić, kao i pripadnici tajne službe Ratko Romić i Miroslav Miki Kurak.

Bibligrafija

Ibeovac: ja, Vlado Dapčević, "Filip Višnjić", Beograd, 1990.

Posthumno

Žrtve: Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji, prir. Vukašin Stambolić, Udruženje Nauka i društvo Srbije, Beograd, 2006. (suautor Ivan Stambolić)

Nasleđe

Na mestu gde je ubijen Slavko Ćuruvija u Svetogorskoj ulici postavljena je spomen-ploča sa sledećim tekstom:

Na ovom mestu 11. aprila 1999. godine ubijen je zbog oštre kritičke reči Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina". U znak sećanja, Nezavisno udruženje novinara Srbije, 11. april 2000.

Ova spomen-ploča je ukradena 6. oktobra 2009. Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije su osudili ovaj događaj i zahtevali da se počinioci „hitno“ pronađu i kazne, a obeležje vrati na svoje mesto. NUNS je ocenio da je reč o „odgovoru na godišnjicu 5. oktobra“.^[7] Nezavisno udruženje novinara Srbije je ponovo postavilo spomen-ploču 5. novembra 2009.^[8]

Udruženje novinara Srbije (UNS) je marta 2010. pokrenulo inicijativu da jedna ulica u Beogradu dobije ime Slavka Ćuruvije.^[9]