Sintaksa u lingvistici je područje gramatike koje proučava strukturu rečenica, te pravila koja određuju njihovu relativnu gramatikalnost. Sam se naziv sintaksa može također koristiti za nazivanje tih istih pravila, kao u, primjerice, sintagmi sintaksa jezika.
Suvremena istraživanja sintakse pokušavaju opisati jezike pomoću takvih pravila i, za mnoge stručnjake, pronaći općenita pravila primjenjiva na sve jezike. Budući da polje sintakse pokušava opisati gramatičke prosudbe, ne ih pružiti, ne bavi se lingvističkom preskripcijom.
Iako sve teorije sintakse uzimaju ljudske jezike kao predmet proučavanja, postoje značajne razlike u izgledu. Chomskyjevci vide sintaksu kao granu psihologije, s obzirom da je shvaćaju kao proučavanje lingvističkog znanja. Drugi (npr. Gerald Gazdar) shvaćaju sintaksu kao proučavanje apstraktnog formalnog sustava.
Istorijat
Termin "sintaksa" potječe od starogrčkog συν- syn-, „zajedno”, i τάξις táxis, „uređivanje”; od grč.sýntaksis: slaganje u red, uređivanje ≃ sin- + táksis: red.
Radovi na gramatici su se pisali dosta pre nego što se pojavila moderna sintaksa; Paninijevo delo Ashtadhyayi često se navodi kao primer predmodernog rada koji se približava prefinjenosti moderne sintaksičke teorije.
Dionizije Tračanin (2. vek p. n. e.), gramatičar aleksandrijske škole, dao je poznatu definiciju rečenice: spoj reči koji izražava završenu misao. Apolonije Diskol (2. vek p. n. e.), takođe vredan gramatičar aleksandrijske škole, jedan je od prvih gramatičara u svetu koji se počeo ozbiljnije interesovati za sintaksičku problematiku. On je prvi postavio određene okvire sintaksičkom proučavanju tako što je tvrdio da sintaksa treba da se bavi pravilima povezivanja reči u rečenici.
Vekovima je rad na sintaksi bio dominantan okvirom poznatim kao Grammaire generale, koga je izložio Antoan Arno, 1660. godine, u knizi istog naziva. Ovaj sistem imao je kao svoju osnovnu premisu pretpostavku da je jezik direktan odraz misaonih procesa.
U XIX veku sa razvojem istorijsko-komparativne lingvistike, lingvisti su počeli da shvataju pravu raznolikost ljudskog jezika i da ispituju osnovne pretpostavke o vezi jezika i logika.
Sve do XX veka sintaksa je bila dosta zapostavljena u poređenju sa fonologijom i morfologijom. Slabo napredovanje sintaksičkih studija bilo je uslovljeno metodološkim nedostacima. Sintaksičkim pojavama prilazilo se isključivo sa značenjske strane, uz primenu subjektivnih kriterija u analizi, što je uslovilo nedostatak naučne preciznosti.
Tridesetih godina XX veka dolazi do prvih ozbiljnih novina u sintaksi. Tada su se, na primer, pročule ideje lingviste Ota Jespersena, koji je o sintaksičkim konstrukcijama izneo niz originalnih zapažanja, koja su stimulativno delovala na razvoj sintaksičkog metoda kako u Evropi, tako i u Americi. U to vreme, proširuje se i oblast sintaksičkih studija.
Korak napred u razvoju sintakse postignut je kada je primenjen strukturalni metod. U Evropi je strukturalizam delovao pozitivno na razvoj sintaksičkih ispitivanja.
Jedan od najvećih događaja u razvoju lingvistike je zasnivanje generativne gramatike krajem pedesetih godina XX veka. Pošto je generativni metod prvo uveden u domen sintakse, tokom šezdesetih godina sintaksa je bila obrađivana intenzivnije od drugih jezičkih oblasti. Cilj generativne gramatike je utvrđivanje pravila po kojima se stvaraju rečenice. Tvorac generativne gramatike je Noam Čomski. Generativnu gramatiku mnogi nazivaju transformacionom gramatikom.
Početkom sedamdesetih godina XX veka sintaksičke studije su počele da se udružuju sa semantičkim.
Sintaksičke jedinice
Sintaksa polazi od reči kao osnovne sintaksičke jedinice, a najveća pažnja posvećuje se formiranju i sastavu viših jedinica sintakse, kao što su sintagme i rečenice. Rečenica je najviša jedinica sintakse, zato što, bez obzira na svoju sopstvenu strukturu, nije sastavni deo neke veće konstrukcije ili oblika, nego u komunikaciji funkcioniše samostalno. Najniža jedinica sintakse je reč. Za sintaksu je reč elementarna, tj. prosta, nedeljiva, neraščlanjena jedinica koja stupa u gramatičke odnose sa drugim jedinicama, tvoreći konstrukcije na različitim stepenima. Prvi takav stepen čine sintagme - grupe od dve ili više gramatički povezanih reči koje same ne izražavaju predikaciju (vezu subjekta i predikata), ali učestvuju u strukturi viših jedinica koje ovu vezu iskazuju. Prema vrsti reči koje sadrže i karakteru njihovih odnosa, sintagme se obično dele na imeničke, glagolske, pridevske, priloške, predloške i sl. A prema sintaksičkoj funkciji, tj. ulozi koja im pripada na sledećem višem stepenu, mogu se deliti na subjekatske, predikatske, objekatske, odredbene itd.
Na sledećem stepenu nalazimo jedinice koje izražavaju predikaciju. One se po tradiciji nazivaju rečenicama, ali pošto mnoge rečenice ne obuhvataju oba glavna elementa predikacije, ili pak sadrže više od jedne takve veze, za jednu subjekatsko-predikatsku vezu upotrebljava se termin klauza (clause). Zbog učestvovanja u strukturi složenih rečenica klauza je kao sintaksička jedinica niža od rečenice – kao što je, iz analognih razloga, viša od sintagme, iako su rečenica i klauza često funkcionalno podudarne. Funkcionalno gledano, glavni delovi klauze su subjekat i predikat, a u pojmovnim kategorijama to su tema (ono o čemu se govori) i komentar (ono što se o tome kaže).
Grafikon pokazuje koliko često pojedine vezne reči uvode relativne klauze
Prema sintaksičkom statusu klauze se dele na nezavisne, koje mogu da stoje samostalno, i zavisne, koje ne mogu da stoje samostalno. Nezavisne klauze su tako ekvivalentne prostim rečenicama, a zavisne klauze ulaze u sastav složenih rečenica. Zavisne klauze dalje se po funkciji mogu deliti na imeničke, pridevske, priloške i sl., a po značenju na vremenske, mesne, uslovne, uzročne, izrične, relativne, dopusne, poredbene, posledične rečenice.
Ako rečenica sadrži samo jednu klauzu, ona je prosta, a ako sadrži dve ili više klauza, ona je složena. Kada su te klauze u naporednom odnosu koordinacije, što znači da su sintaksički ravnopravne pa bi svaka od njih mogla da funkcioniše i samostalno, kažemo da je takva rečenica naporedno složena. A kada su klauze u zavisnom odnosu subordinacije, što znači da su sintaksički neravnopravne, jer bi samo jedna od njih (upravna) mogla da stoji sama za sebe ali druga (zavisna) ne bi, kažemo da je takva rečenica zavisno složena.
Pored navedene podele prema strukturi, rečenice se mogu klasifikovati i prema funkciji – na izjavne (potvrdne ili odrične), upitne, zapovedne i uzvične.
Sintaksičke konstrukcije
Iz definicije konstrukcije, po kojoj je konstrukcija kombinacija dveju ili više reči između kojih postoji neka gramatička veza, izlazi da reč kao osnovna jedinica sintakse nije u isti mah i konstrukcija, ali da sintagma, klauza i rečenica to jesu. Pojmovi jedinice i konstrukcije se uzajamno ne isključuju, nego se skladno dopunjuju, razlikujući se po tome kako se gleda na neku datu kombinaciju reči. Gledano sa stanovišta njihovog sastava, sve jedinice iznad nivoa reči su konstrukcije, ali gledano sa stanovišta njihove uloge u većim konstrukcijama, sve se javljaju kao jedinice. Dakle, prvi pogled tiče se strukture, a drugi funkcije. Ova međuigra strukture i funkcije ulazi u same osnove sintakse.
Unutar širih konstrukcija, neki elementi su međusobno bliži nego neki drugi. Elementi koji stoje jedan do drugog teže da jedan sa drugim uđu u konstrukciju, obrazujući jedinicu višeg reda, pri čemu se ovaj proces može stepenasto ponavljati. Tako se na linearni redosled nadograđuje hijerarhijska struktura. U sintaksi se tokom analize konstrukcija putem sukcesivnih preseka na svakom stepenu izdvajaju neposredni konstituenti, sve dok se ne dođe do krajnjih konstituenata – pojedinih reči kao najmanjih jedinica tog plana strukture.
Pored podele prema nivou sintaksičke strukture (sintagma, klauza, rečenica), konstrukcije se mogu deliti i prema tipu, tj. prema vrsti gramatičke veze između njihovih konstituenata. Najopštija podela svih konstrukcija prema tipu, koja se u nekom obliku može primeniti na sve jezike sveta, jeste podela na tzv. endocentrične (’unutrašnje’, ’centrirane’) i eksocentrične (’spoljne’, ’necentrirane’) konstrukcije. Kod endocentričnih konstrukcija bar jedan konstituent pripada istoj sintaksičkoj klasi kao i cela konstrukcija, tj. oboje se jednako ponašaju u većim konstrukcijama, dok kod eksocentričnih konstrukcija to nije slučaj, jer cela konstrukcija nije sintaksički svodljiva na bilo koji konstituent. Oba glavna konstrukciona tipa dalje se dele na podvrste. Endocentrične konstrukcije mogu najpre da budu podređene ili naporedne. Podređene imaju upravni i zavisni konstituent (centar odnosno atribut), ili više jednih ili drugih. Naporedne konstrukcije ne pokazuju odnos upravnog i zavisnog člana. Eksocentrične konstrukcije su mogu da budu upravljačke, kada jedan od konstituenata „upravlja“ drugim; povezivačke, kada jedan konstituent služi kao spona; predikacione, kada su konstituenti u odnosu subjekta i predikata, itd.
Različiti tipovi konstruisanja funkcionišu jedni unutar drugih, pa se podela prema tipu ukršta sa podelom prema nivou. Konstrukcija je širi pojam od rečenice, jer ovu obuhvata kao jednu od svojih podvrsta.
Sintaksičke funkcije
Pojam sintaksičke funkcije odnosi se na ulogu koju neka jedinica igra u nekoj konstrukciji, a pošto su sve sintaksičke jedinice iznad nivoa reči i same konstrukcije, ovo znači da je funkcija često uloga koju manja konstrukcija ima u strukturi veće konstrukcije.
Funkcionalni elementi u strukturi klauze, koji se obično nazivaju članovima rečenice, mogu da se podele u tri kategorije: (1) primarne, (2) sekundarne i (3) nezavisne.
(1) Primarni su oni osnovni elementi koji su neophodni da bi se uopšte govorilo o klauzi, tj. subjekt i predikat. Subjekt je imenička reč ili konstrukcija koja tipično prethodi glavnom glagolu u klauzi i najtešnje je s njim povezana. Subjekat je obično u nominativu, i diktira drugim rečima slaganje u gramatičkim kategorijama. Najčešće je podudaran sa temom iskaza, a često i sa vršiocem radnje. Pored gramatičkog subjekta javlja se i tzv. logički subjekt (npr. Taj dokument je izdat od nadležne službe, gde je taj dokument gramatički, a nadležna služba logički subjekt). U flektivnim jezicima subjekt ne mora uvek da bude zasebno izražen, ali je tada morfološki uključen u oblik predikata (npr. sr. Idemo prema Idete itd., gde nastavci signalizuju subjekte ’mi’, ’vi’ itd).
Predikatom se imenuje, konkretizuje situacija i pripisuje subjekatskom pojmu. Obično obuhvata sve osim subjekta, dakle minimalno glagol u ličnom obliku (bez koga nema predikacije, pa tako ni klauze, jer se, s nekim izuzecima, predikaciona veza ne može graditi samo od bezličnih glagolskih oblika kakvi su infinitivi i participi). Predikat se najčešće podudara sa komentarom iskaza. Gramatičko-semantička priroda glagola određuje da li će on sam biti dovoljan za izgrađivanje predikacije ili će mu za to biti neophodna i neka vrsta dopune. Glagoli nepotpune predikacije, čiji su tipični predstavnici oni za značenjem ’biti’, obično traže dopunu u obliku predikativa (imenskog dela predikata). U nekim jezicima i dijalektima, takvi glagolski oblici –nazvani kopule ili spone – i ne javljaju se u nekim konstrukcijama, nego se predikativ direktno dodaje subjektu (npr. ruski On bolьnoǔ ili crnački engleski u SAD He sick ’On ⁄je ⁄ bolestan’).
Prelazni glagoli mogu da zahtevaju izražen objekat – imeničku reč ili konstrukciju koja se slaže sa subjektom i glagolom, često izražavajući primaoca ili cilj radnje. Objekti mogu da budu direktni ili indirektni, prema neposrednom odnosno posrednom dejstvu radnje na primaoca. Neki glagoli (kao dati) obično zahtevaju obe vrste objekta; nekada je potrebna i dopuna objekta. Sve navedene vrste dopuna, koje ulaze u sastav predikata kao gramatički obavezni delovi konstrukcije, ubrajaju se u primarne elemente klauze,
(2) Sekundarni elementi u načelu nisu neophodni za osnovnu strukturu klauze, ali služe kao modifikatori i povezivači primarnih elemenata. Modifikatori su raznovrsne odredbe atributivnog karaktera, kada na pridevski način određuju imeničke reči, ili pak adverbijalnog karaktera, kada na priloški način određuju glagolske reči ili celu klauzu. U funkciji modifikacije mogu se naći razne vrste reči i sintagmi, pa i klauza. Povezivači su tipično veznici, ali to mogu biti i predlozi, zamenice, prilozi i slično.
(3) Nezavisni elementi su reči ili konstrukcije bez neposredne gramatičke veze sa drugim elementima, kao što su međutim, uopšte uzev, osim toga itd.
Elementi sva tri izložena tipa mogu da budu prosti, kada se samo jedna reč ili konstrukcija nalazi u datoj funkciji, ili složeni, ako se kao eksponent neke funkcije javi više međusobno povezanih jedinica ili konstrukcija.
Za razliku od jezika kod kojih je odnos subjekta i objekta gramatički signalizovan opozicijom nominativa i akuzativa, u tzv. ergativnim jezicima objekt prelaznog glagola je u istom padežu kao i subjekt neprelaznog glagola – apsolutivu, dok je subjekt prelaznog glagola u drugom padežu – ergativu.
Jezici kojima nedostaju formalne oznake gramatičkih veza tipa subjekt-predikat često u prvi plan ističu informacijsku strukturu tipa tema-komentar, pa bi se npr. u kineskom Ja sam već video Lija reklo: ’Li, ja ja sam već video (ga)’, sa najavom teme na početku i komentarom posle nje. Svi jezici, bez obzira na tip strukture, imaju načina da istaknu novu informaciju a potisnu već poznati deo obaveštenja.
Chomsky, Noam (1984). Sintaksičke strukture. Biblioteka Teoria ; knj. 1. Novi Sad: Dnevnik : Književna zajednica. str. 135. (COBISS.BH).
Ivić, Milka (1954). Značenja srpskohrvatskog instrumentala i njihov razvoj. Posebna izdanja Srpske akademije nauka ; knj. 227. Beograd: Naučna knjiga. str. 298. (COBISS-Sr). (CROLIB).
Ivić, Milka (1983). Lingvistički ogledi. Biblioteka XX vek ; knj. 61. Beograd: Prosveta. str. 255. (COBISS-Sr). (CROLIB).
Kovačević, Miloš (1992). Kroz sintagme i rečenice. Nastavna biblioteka ; knj. 118. Sarajevo: Svjetlost. str. 237. ISBN86-01-04079-0. (COBISS.BH).
Kovačević, Miloš (2004). Ogledi o sintaksičkoj negaciji. Istočno Sarajevo: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 387. ISBN99938-0-297-2. (COBISS.BH).
