Selim I
Sultan Osmanskog Carstva
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Krunidba	1512
Puno ime	Selim I
Rodno mjesto	Amasya
Prethodnik	Bayezid II
Nasljednik	Sulejman I
Supružnik od	Ayşe Hafsa Sultan
Potomstvo	Sulejman I Bejhan Sultan Fatma Sultanija Hatidže Sultanija Sah Sultanija Princ Korut Princ Musa Princ Orhan
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija
Otac	Bajazid II
Valide sultan	Gulbahar Sultan

Selim I (zvani Javuz - Nepopustljivi, 1470 — 22. septembar 1520), turski sultan 1512—1520

Kad je stupio na presto 1512. godine, smesta je ubio nekoliko svoje braće i nećaka. Venecija, Ugarska i Rusija su brzo poslali svoje poklisare, da osiguraju postojeće sporazume o miru. Selim I se koncentrisao na Carstvo šiitskih Safavida, područje današnjeg Irana i Azerbejdžana, koje je bilo pod vladavinom Šaha Ismaila. Sultan je sistematski proganjao šiitsko stanovništvo svoga Carstva i dao ih je na hiljade pobiti. Godine 1514. godine došlo je do bitke između Selima I i Ismaila, u kojoj su Turci pobedili. Naredne godine priključio je sultan Selim I istočnu Anatoliju i Kurdistan svome Carstvu.

Selim nije morao zauzimati sve gradove borbom, jer stanovništvo bilo većinom sunitskog vjerovanja te se zato prikloni na stranu sultana.

Kada se sultan 1516. godine spremao ponovno na vojni pohod protiv Persije, otkrio je da se mamelučki (egipatski) sultan Kanzuh al-Ghuri, stavio na stranu persijskog šaha Ismailu. Vojske su se sudarile kod mjesta Alepo u Siriji. Egipćani su bili potučeni, a njihov sultan ubijen. Na njegovo mjesto je izabran Turman Bej kao novi mamelučki sultan. Selim je zatim uspeo da zauzme Kairo. Tuman Bej je pobegao u područje delte Nila odakle se branio uz pomoć beduina. Konačno, bio je izdan i Selim I ga je pogubio.

Tako je Selim zavladao Egiptom, a potčinio mu se i vladar Meke, Barakat. Sultan je povjerio svom pašenogu po imenu Mehmed Girau, kanu Krima, zadatak da brani Istok Osmanskog carstva od Persijanaca i Šiita, koji su dizali ustanke. 1519. godine Selim je planirao osvajanje Rodosa sa novoizgrađenom pomorskom flotom.

Dana 20.9. 1520. godine umro je sultan Selim I od raka. Pokopan je u jednom turbetu u Konstantinopolju. Njegov naslednik Sulejman I, dade tamo kasnije izgraditi poznatu Sulejman-džamiju.

Selim je nasledio svog oca Bajazida II (1481-1512) 1512. godine. Kao i njegov deda Mehmed II (1451-81), ubio je sve svoje nećake i braću da bi posle njihove smrti postao naslednik i uklonio potencijale pretendete na tron. Ova bratoubilačka politika je motivisana namerom da se spreče nastupi građanskog besa i nesloge povodom razdora između Selimovog oca Bajazida II i njegovog ujaka Džema, te samog Selima i njegovog brata Ahmeta.

Iako se Bajazit Selimov otac zvanično povukao i prepustio vlast njegovom sinu, Selim se ipak plašio da će ga kadtad napasti da povrati svoju vlast. Selim tajno sprema plan da ubije Bajazita, nakon što je dobio podršku janjičara kreće na Bajazita sa okupljenom vojskom. Bajazit star gubi, a Selim ga ubija, i zasigurno postaje Osmanski Sultan.

Selim je kao dečak ostao bez majke. On je trećerođeni Bajazitov sin, i ako su mu bile male šanse da postane Sultan, pošto pravilo je da najstariji sin dođe na presto. Selim je kao Sultan u 8 godina kratkih vlasti doprineo veliko poboljšenje Osmanskoj državi. On je bio okrutan vladar, pogubio je mnogobrojne svoje vezire kao i svoje sinove, da kada odredi jednog za naslednika nebi došlo do borbe između Prinčeva. Selim je bio više okupiran poslom i osvajanjem nove države, nije voleo zabave, a smatra se da je od svojih sinova najviše voleo Sulejmana I, zato ga je najverovatnije i ostavio u životu.

Za Selima, jedan od prvih izazova je bio Konflikt između njegovog carstva i moćnog Safavidskog carstva. Šah Ismail je bio pogvalar širtskih islamista u toj religiji, i bio je pretnja za sunitske vladare Osmanskog carstva. Selim je morao eliminisati svaki rizik od napada sa zapada iz Irana u Anadoliju dok je napadao mamluke Egipta. Zbog toga, Selim je okupio svoju vojsku i poveo ih u marš na Iran i 1514. godine je porazio Šah Ismaila u bici za Šaldiran. Osmanska vojska je potom paradirala kroz glavni grad upravo poraženog Safavidskog carstva, Tabriz. Onda, Selim napada i uništava Mamlučki Sultanat u bici za Marj Dabiku i Al Rajdaniju, koje su dovele do Aneksije Sirije, Palestine i Egipta. Takođe proširio je Osmansku vlast i u svete gradove Meku i Medinu. Najsvetlije građevine islamske religije – Velika Džamija u Meki i Poslanikova Džamija u Medini – su pale pod Osmanski dominion kada su oni preuzeli Egipat i njihove Arapske provincije. Nakon preuzimanja svetih gradova i osvajanja Egipta, Selim je naterao poraženog Al-Mutavakila, zadnjeg vladara Abasidske dinastije da i formalno preda titulo Halifa i njihove embleme, mač i plašt Muhamedov.

Nakon povratka svoje egipatske kampanje, Selim je počeo pripremati ekspediciju za koju se smatra da je bila protiv Rodosa. Ova kampanja je prekinuta usled njegove bolesti i ubrzo smrti u osmoj godini njegove vladavine. Imao je oko 55 godina. Kaže se da je Selim podlegao usled sirpensne bolesti, infekcije kože koja se razvila usled njegove kampanje po Egiptu, tačnije usled dugog jahanja konja. Neki istoričari tvrde da je umro od otrova koji mu je dao njegov doktor, a drugi da je reč o raku kože, treći da je umro od raka. Kada je umro nosio je titulu: Kralj dve zemlje (kontinenti Evropa i Azija), Khagan Dva mora (Sredozemni i Indijski okean), vođa dve armije (evropska i safavidska), i sluga dve svete škrinje (Meka i Medina). Pokopan je u jednom turbetu u Carigradu. Njegov naslednik Sulejman Veličanstveni, dao je tamo kasnije izgraditi poznatu Sulejman-Džamiju.

Po mnogim izovrima, Selim je imao vatren temperament i punokrvni karakter. Čini se da je imao velika očekivanja od svih podređenika, te je pogubio mnoge svoje Vezire. Takođe, njegov dvor je bio vrlo dinamičan, sa mnogim nagradama kao i rizicima. Verovatno je bio vrlo energičan i efektan, iako ponekada okrutan vladar. Njegova vladavina je bila kratka, ali je svakako ispunila put mogućnosti za njegovog sina. Poznata legenda kaže da je Selim napunio carski trezor do vrha i onda ga zaključao svojim pečatom. Tada je rekao:

Onaj ko nakupi više blaga od ovog ima pravo da otključa ovo blago, i pridruži ga svome.

Njegov trezor je ostao neotvoren sve do pada Osmanskog carstva.

Selimov stariji brat Ahmed je mogao da predstavlja pretnju za Selima i njegovu vlast. Zato je Selim odlučio da makne svaki rizik koji može zadesiti njega i njegovu vlast. Pošto je Princ Ahmed pobegao u drugu državu, Selim je odlučio da ga kazni smrću. Selim objavljuje rat Ahmedu, baš kao što je objavio i svom pokojnom ocu Sultanu Bajazitu II. Ahmed to prihvata, ali pošto se Ahmet dugo nije mačevao, izgubio je. Selimovi vojnici dovode Ahmetovu ženu i decu. Ahmed moli Selima da pusti njegovu decu. Ali Selim odbija shvatajući da kada njegova deca odrastu, mogu zbaciti Selima sa trona i osvetiti njihovog oca. Zato Selim davi i Ahmeda i njegovu celokupnu porodicu.

Selim (1512—1520) je prvo krenuo na Egipat 1514. godine, i uspešno ga zauzeo. A sledeći cilj mu je bio grad Tabriz. Ali početkom stupanja njegovog sina na presto 1520 godine sultana Sulejmana I Veličanstvenog, Osmansko carstvo je izgubilo Tabriz. 1516 godine Selim se sprema na pohod za Italiju, gde je uspešno osvaja. Zatim 1517 godine Selim proširuje Osmansku državu i u svete gradove islama Meku i Medinu, 1519 godine Selim se sprema da krene na Rodos, ali 1520 godine, Selim dobija iznenadnu bolest, od koje umire. I zato je pohod na Rodos bio neuspešan. Na svojoj samrti je rekao:

Ja sada ispuštam dušu u Alahove ruke, i svi moji dušmani će kat-tad isto uraditi. Možda će o meni govoriti ko o okrutnom vladaru, ali ja sam svakako ispunio svoje ciljeve, a sada je red na vas, na ceo svet. Jer Alahova senka na ovom svetu sam ja.

Selimov najhrabriji i najodaniji sin Princ Sulejman (Kasnije Sultan Sulejman I) biva poslat od strane Selima u sandžak Manisu kada je imao samo 16 godina. Iako su ga mnogi ljudi nagovarali da svrgne svog oca sa trona, on je mirno i strpljivo čekao vlast. Pošto je Selim pobio svu Sulejmanovu braću, Sulejman se plašio da će i njega. Selim je izvršio dva atentata na Sulejmana, prvi je bio otrovan kaftan koji mu je poslao, tu ga je spasila njegova majka Sultanija Ajše Hafsa, a drugi da je unajmo strelca da ga pogodi strelom, tu ga je spasio njegov odan prijatelj Ibrahim-paša Pargalija.

Pre no što je stupio na prestol Selim je pogubio svu svoju braću i nećake kako ne bi došlo do sukoba kada Bajazid umre. Poznata činjenica je da je Selim naredio da se pogube i njegova dva sina: Orhan i Musa, Sulejmanova dva starija brata. Kao i njegov sin, Selim se jako plašio da ne dođe do pobune Orhana i Muse te samog Sulejmana, zato je odlučio da pogubi Princa Orhana i Musu, a da Sulejmana kao svog najdarovitijeg sina ostavi za naslednika.

Nakon stupanja na prestol 1512. godine, Selim se jako plašio da će ga njegov brat Ahmed svrgnuti sa vlasti pa je odlučio da eliminiše Ahmeda, što je i uradio. Selim takođe važi kao i njegov sin za jednog od najboljih i najopreznijih vladara Osmanskog carstva. On je vladao kratko samo 8 godina, ali je svakako njegova vladavina dosta doprinela bodućnošću njegovog sina. Uvećao je Sulejmanovu vladavinu za gotovo 50%. Selim je dao izgraditi džamiju koja će nositi ime po njemu i nazvao ju je Selimova džamija ili Javuz Selim Džamija u kojoj je sahranjen on, njegova supruga i njegove četiri kći. Selimova vladavina je gotovo 100% usmerena ka osvajanju novih država i proširenja Osmanskog Carstva. Zato je skoro svake nove godine svoj harem poveravao njegovm prestolonasledniku Sulejmanu. Selimova kratka vladavina će ostati upamćena kao jedna od najdarovitijih vladavina.

Sinovi

• Sulejman I
• princ Salih (? — 1499)
• princ Orhan (? — 1510)
• princ Musa (? — 1510)
• princ Korkut (? — 1510)
• Uvejs-paša (1498 — 1547)

Kćeri

• sultanija Hatidže (1493 — 1543): udata 1509. godine za Iskender-pašu (pogubljen 1515), udata 1524. za Ibrahim-pašu Pargaliju (pogubljen 1536), udata treći put za Husrev-pašu Sokolovića (umro 1544). Imala je sina Mehmed-šah bega i tri kćeri: Nefise, Hanime i Fatmu.
• sultanija Bejhan (1497 — 1557): udata 1513. godine za Ferhad-pašu (pogubljen 1524), udata naknadno za Mehmed-pašu. Imala je dve kćeri.
• sultanija Fatma (1500 — 1570): udata 1516. godine za Mustafa-pašu (razvod 1520), udata 1529. godine za Kara Ahmed-pašu (pogubljen 1555), udata 1562. godine za evnuha Ibrahim-pašu (umro 1563).
• sultanija Šah(uban) (1507 — 1572): udata 1523. godine za Lutfi-pašu (razvod 1541), udata 1551. godine za Merkez efendiju (umro 1552). Imala je ćerku Esmahan i sina Redžep-bega.
• sultanija Hafize (1495 — 1538): udata 1511. godine za Dukakinzade Ahmed-pašu (pogubljen 1515), udata 1516. godine za Fulan-agu (pogubljen 1520), udata 1522. godine za Čoban Mustafa-pašu. Imala je sina Osman-bega.
• sultanija Gevherhan (1494 — ?): udata 1509. godine za Čandaroglu Mehmed-bega (poginuo 1514), udata 1516. godine za Sadet Giraja (umro 1538). Imala je sina Ahmed-bega.
• sultanija Kameršah (? — 1503)

Selim I na Wikimedijinoj ostavi